FELJTON - OSNIVANJE SAMOSTALNE CRKVE: Opstanak Srba je garantovala autokefalnost

Nikola Moravčević

07. 05. 2022. u 18:00

U SVOJIM razmišljanjima na Svetoj Gori o duhovnoj nezavisnosti srpske crkve, za vreme bezbrojnih bdenija u svojoj karejskoj isposnici, Sava je počeo od rezimea svega što mu je već bilo poznato o Epirskoj despotovini.

ФЕЉТОН -  ОСНИВАЊЕ САМОСТАЛНЕ ЦРКВЕ: Опстанак Срба је гарантовала аутокефалност

Sveti Sava blagosilja Srpčad, Foto Slika Uroša Predića

Ona je, naravno, bila u srpskom susedstvu, ali je njen tadašnji vladar već širom Evrope imao reputaciju preke i beskrupulozne ličnosti, a o njegovom tadašnjem   pravoslavnom arhiepiskopu Homatijanu Sava nije znao ništa osim činjenice da je   bio protiv ranijeg pokušaja njegovog brata Stefana Nemanje II da se oženi kćerkom pređašnjeg i već preminulog epirskog despota Mihaila I Anđela, pošto je Homatijan pronašao da među njima postoji srodnička veza petog stepena.

A pošto su u isto vreme jaki unutrašnji neredi opet tako paralizovali Ugarsku da ona tad nije bila  u stanju da vojno ugrožava Srbiju, Sava je znao da se u Evropi naveliko misli da je epirski despot najmoćniji svetovni vladar na Balkanu. No baš zbog toga su i Stefan Nemanja II Prvovenčani i on prilično zazirali od toga da despot Teodor  I Anđel takav kakav je može uskoro i da pokuša da baš preko crkve napravi neki novi rascep u Srbiji, koji bi mu pomogao da je pokori.

Razmišljajući na isti način i o Nikejskom carstvu, Sava je prvo zaključio da je za njegovu misiju povoljno to što već dugo između ove dve preostale grčke države postoji oštro rivalstvo oko toga ko će biti predvodnik  novog romejskog ujedinjenja, jer je već bilo očigledno da je  Latinsko carstvo u Konstantinopolju sve slabije i slabije.  Oko njegovog rušenja mu se činilo da je u prednosti Nikeja, jer se njen vladar Teodor Laskaris još 1206. godine proglasio romejskim carem, a njegov vrhovni klerik, Manojlo Saranten, vaseljenskim patrijarhom. 

SAVA se sećao i da je na svom prvom putovanju u Konstantinopolj 1192. godine,  već imao priliku da se na dvoru romejskog cara Aleksija III Anđela upozna sa u to vreme carskim dvorjaninom Teodorom Laskarisom, koji ga je veoma  srdačno prihvatio.  I na kraju, Sava je isto tako znao da je taj Laskaris još od propasti romejskog carstva 1204. godine pa nadalje uvek dosledno bio nepomirljivi neprijatelj latinskih osvajača, nasuprot despotu Teodoru Anđelu za koga se znalo da je na početku svoje vladavine Epirom bio na izvestan način povezan sa latinskim kraljem Bonifacijem Monferatskim u Solunu.  

U ovim okolnostima Sava je odlučio da se za potvrdu nezavisnosti srpske pravoslavne crkve okrene Nikeji, te je sve to napisao bratu Stefanu Nemanji II, i u toj poruci ga zamolio da što pre tamo pošalje svoju zvaničnu  najavu Savinog dolaska, uz molbu da mu nikejski car i patrijarh izađu u susret.

I kad je Savin brat to učinio, arhimandrit Sava se najzad početkom 1219. godine pojavio u Nikeji u društvu nekolicine svojih atoskih odabranika za njegov nastavak duhovnog rada u Srbiji.  Nastupio je pred svojim domaćinima samouvereno, jer je dugim razmišljanjem pravilno pretpostavio da pod okolnostima koje su dominirale u Evropi, nikejski car i patrijarh bar teoretski neće moći da poreknu da Srbija, koja je konačno od Rima priznata kao kraljevina, ima sva prava i na samostalnu crkvu.

PRAVILNO  je procenio da će nikejski Grci biti polaskani što se on u ovim komplikovanim okolnostima kao srpski pregovarač o crkvenoj nezavisnosti obraća njima, a ne prostorno bližem epirskom despotu.

I nikejski car i njegov patrijarh su ga zbog toga srdačno dočekali  i u svim potonjim razgovorima sa njim mu nisu pravili problema oko njegovih zahteva od njih.  Čak su mu posle nekog vremena i predložili  da vaseljenski patrijarh Saranten njega hirotoniše za prvog srpskog arhiepiskopa. Taj svečani čin je patrijarh Saranten obavio krajem avgusta 1219. godine.

Savin potonji zahtev da se tome doda i potvrda autokefalnosti srpske crkve, koju je on pred domaćinima pravdao time da u tim teškim vremenima njegovi naslednici ne bi onda uvek bili prisiljeni da iz Srbije odlaze za posvećenje u Nikeju ili, ako Bog da, u Konstantinopolj, nego bi mnogo lakše mogli da budu lokalno ustoličeni od strane Sinoda srpske arhiepiskopije, je i kod cara Laskarisa i kod patrijarha Sarantena trenutno prouzrokovao izvesnu uzdržanost, jer im se činilo  da je to ipak previše.  Kako to Teodosije opisuje:

’’Car, čuv to, promeni lice svoje, jer i patrijarhu i svima blagorodnicima beše sasvim neugodno. Jer hoćahu da ih osvećenjem i vlašću crkvenom imaju pokornim sebi, poslušnim i daronosnim.’’

TO JE BILA trenutna reakcija starog romejskog tipa koju je vispreni nikejski car Teodor Laskaris odmah potom prevazišao jer mu je tada palo na pamet i da Savin dolazak njima za potvrdu potpune duhovne nezavisnosti srpske crkve nije samo značajan dokaz političke nadmoći Nikeje nad

Epirskom  despotovinom, nego i lukav gest otpora ovog hrabrog srpskog pravoslavnog arhimandrita prema ogromnim rimskim aspiracijama za dominaciju nad celim pravoslavljem. 

Shvativši to, nikejski car je tad odlučio da je i autokefalna srpska pravoslavna crkva ipak bolje nego pokatoličena Srbija, i zato je naredio svom patrijarhu Sarantenu da prihvati i taj Savin zahtev i da mu izda i tu potvrdu. Prezadovoljan što mu je i ova najteža i u suštini potpuno svetovna diplomatska misija tom Laskarisovom konačnom podrškom uspela, Sava Nemanjić je po povratku na Svetu Goru, prvo otišao u Solun, gde je u manastiru Filokalisu, kojim su u to vreme rukovodili zapadni Templari, uz pomoć svog prijatelja, solunskog mitropolita Konstantina Mesopotamita, uspeo da završi kompilaciju prvog srpskog zbornika crkvenih i građanskih propisa nazvanog Nomokanon ili Zakonopravilo i sa tim dokumentom i grupom odabranih hilandarskih monaha, koje je i pre toga počeo da priprema za buduće srpske episkope, on je otputovao natrag u Rašku.

PRVI USTAV SRPSKE DRŽAVE

SAVINO Zakonopravilo (ili Nomokanon) kao kolekcija množine i crkvenih i građanskih propisa je po njegovom povratku u Srbiju postalo ne samo osnovni zakonik srpske pravoslavne crkve, nego u velikoj meri i prvi ustav novopriznate srpske države.  Delovi toga spisa koji su se odnosili na crkveno pravo su uključivali Sinopsis Stefana Efeskog, Nomokanon Jovana Skolastika, Pravila svetih apostola i svetih otaca, Odluke Vaseljenskih sabora i drugu i treću knjigu Mojsijevih zakona, a deo koji se odnosio na građansko pravo je bio sastavljen od Izvoda iz Justinijanovih Novela, pravnog zbornika Jovana Skolastika, dodatne zbirke zakona iz Justinijanovog vremena i Prohirona iz druge polovine IX veka, što je u to vreme bio zbornik romejskog građanskog, krivičnog i procesnog prava.

SUTRA: Rusi preuzimaju srpski zakonik

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

MUKE S NOSOM: LJudi su buljili u mene, deca zapitkivala (FOTO)

MUKE S NOSOM: Ljudi su buljili u mene, deca zapitkivala (FOTO)

KONRADO Estrada, građevinski radnik i žitelj Njujorka, bio je prinuđen da nosi masku za lice i pre pandemije. Ovom pedesetogodišnjaku nos je bio toliko deformisan da posle nekog vremena više nije mogao normalno da diše, niti da jede. Da situacija bude još gora, izgledalo je kao da ima mali penis na glavi.

01. 02. 2023. u 09:39

Komentari (0)

JEDAN PAPA JE BIO SRBIN Zvali ga gvozdeni i zadužio je Rim