FELJTON - NOBELOVAC POMAŽE SIROTINJU: Ivo Andrić je bio besprekorno tačan čovek

Miroslav Janković

01. 12. 2021. u 18:00

KAO svaki veliki čovek, uz to još i višestruko poseban, Ivo Andrić je od najranije mladosti privlačio oči, emocije i pažnju drugih na sebe. Nikoga u svojoj ni najbližoj ni podaljoj blizini nije ostavljao ravnodušnim.

ФЕЉТОН - НОБЕЛОВАЦ ПОМАЖЕ СИРОТИЊУ: Иво Андрић је био беспрекорно тачан човек

Ivo i Branko Ćopić, Foto Zadužbina Ive Andrića

Svi, sem vrlo retkih izuzetaka, priznavali su mu književnu veličinu, ali kada bi se počelo raspravljati o njegovom karakteru, tu bi dolazilo do manjih ili većih razmimoilaženja među "komentatorima" njegovoga lika. Ali, to je uzaludan posao kada su u pitanju veliki umetnici. NJima definitivnu težinu daje, od svake teške reči ih brani i kroz vremena i nakon smrti čuva njihovo veliko delo. U ovom feljtonu smo često i raznim povodima navodili šta su drugi, poznati ljudi, govorili o Andriću. A sad ćemo "osvetliti" velikog pisca kazivanjem dveju običnih osoba iz njegove blizine: njegove kućne pomoćnice i šofera koji ga je više puta vozio na relaciji Beograd - Sarajevo - Beograd.

MILKA Puzić je bila kućna pomoćnica kod Andrića: od smrti Milice 1968. do Andrićeve smrti 1975. godine, brinula je sedam godina o njemu i tašti Zorki, Miličinoj majci, koja je bila malo starija od njega i koju je zvao Baka. Ne zna se i nema podataka kako se ova žena našla kod Andrića. Zna se da ju je on odabrao sam. Zanimljivo je kako je Milku opisao, kada ju je prvi put video, pisac Erih Koš. "Vrata mi je otvorila i nemušto me pustila da uđem starija žena u crnim, kaluđerskim haljinama, bogomoljka i čudno, smućeno stvorenje"...

- Morala sam da ga budim tačno u osam, ni minut pre ni posle, nakon brijanja i kupanja pio bi vreo čaj, svako jutro neki drugi. Potom bi doručkovao, a po njegovoj želji i doručak je morao da bude svakog jutra različit od prethodnog. Voleo je da jede jaja, razne sireve, kačamak, posebno travnički, koji su mu donosili prijatelji iz Bosne... a voleo je i salame i sušeno meso.

OVAKO je Milka Puzić počelo svoju ispovest o službi kod Andrića, a za potrebe snimanja nekog dokumentarnog filma o njemu.

- Potom bi išao u jutarnju šetnju, ne dužu od 45 minuta, vraćao se, pio ceđen sok i počinjao da radi. Ubrzo bi dolazila Vera Stojić. U prepodnevnim satima bi često na vrata dolazili gosti, ja bih otvarala vrata, pitala ih za ime i prezime, vraćala se da proverim "je li gosn. Andrić kod kuće... tj. hoće li da ih primi". Nije voleo da gosti često dolaze u kuću, na ručak posebno, družio se najviše s Čolakovićima. Ručao bi tačno u 13 sati: supa je bila obavezna svakog dana, jeo je rado meso, najviše jagnjeće i svinjsko, ali obavezno nemasno. Svakog dana jeo je povrće i dva puta nedeljno puru ili žgance. Posle ručka se odmarao u svojoj sobi, a oko tri po podne opet išao u šetnju i opet posle nje pio sok.

- U večernjim satima bi opet pisao. Obično bi glasno čitao svoje tekstove. Tada bi se baka Zorka i ja zatvarale u svoje sobe da ne smetamo, nismo smele nipošto izlaziti, jer je morala biti potpuna tišina kada radi. Nikada nije legao da spava pre ponoći. Pre spavanja Andrić se često inhalirao, zbog sinusa: pravila sam mu smesu trava sa kamilicom. Voleo je da putuje, nekoliko dana unapred bi rekao: "Putujem, ajde da me spremite", dao bi mi spisak putnih stvari... do samog kretanja na put bi sa mnom pedantno proveravao je li sve sa spiska u torbi. U svemu je težio redu i savršenstvu.

- Bio je veliki gospodin, vrlo disciplinovan, pomagao je sirotinju. Davao mi je savete za život: da čuvam pare, da budem skromna i da pazim s kim se družim. Kada je pao u stanu, ja sam bila u Slavoniji... Rekli su mi da je u bolnici, dok je bio svestan, često dozivao neku Milku.

NA METI DŽEPAROŠA

NEKOLIKO puta se dogodilo da ga u šetnji odžepare. Dođe isečenog sakoa ili mantila, i s vrata kaže: "Milka, ja nemam ništa". Po pravilu bi lopovi, kada bi videli koga su pokrali, nakon nekoliko dana ostavljali novčanik s dokumentima ispred vrata stana. A novac bi zadržali za sebe.

ANDRIĆ je poslednje godine života često provodio u Bosni. Često bi ga kola "Oslobođenja" dovozila iz Beograda u Sarajevo, vozala po Bosni, i opet vraćala u Beograd. Zdravko Ždrale je bio vozač iz "Oslobođenja", koji je vrlo često vozio Andrića na relaciji Sarajevo - Beograd i obrnuto. Zdravko je bio iz Kalinovika, bio je borac NOP-a, vrlo bistar i pričljiv čovek. Pa je, kao takav, znao i ćutljivog Andrića, tokom vožnje, uvući u kakav kraći razgovor. O tome je rado i često pričao nama novinarima.

- Andrić nije voleo brzu vožnju, najviše do 70 kilometara na sat - govorio je Zdravko.

- Često bi me opominjao da lakše vozim, a vozeći novinare ja sam primoravan i istreniran da vozim što brže. Vozimo se jednom tako ka Beogradu, upaljen je radio u kolima, idu neke vesti, u jednoj se govori o saobraćajnoj nesreći u Sloveniji, u kojoj su poginuli i vozač i saputnik. Andrić se odjednom uzbuni, prosto prepade, i povika:

"Zdravko, taj mora da je vozio 70 kilometara na sat"!

- DRUGI put se vraćamo u Sarajevo, a meni ne da đavo mira, pa ga upitah: "Druže Andriću, vi ste se sretali s Hitlerom, kakav je on bio čovjek"? Posmatram ga krajem oka, nestrpljivo čekajući odgovor. A on, prebledeo, ćuti, pa okrenu glavu prozoru. I nastavi da i dalje ćuti. Meni bi strašno krivo što ga uopšte upitah, ne znam i ne smem više išta da kažem, kad domalo on poče da viče: "On je bio lud čovek, lud, lud Zdravko, je li ti jasno, lud..." Crven u licu, viče na mene kao da sam ja nešto pozitivno rekao o Hitleru.

Jedva se smirio, do Sarajeva nismo više reči progovorili.

- JEDNOM je tražio da iz Beograda za Sarajevo idemo preko Višegrada, inače smo uvek išli kraćim putem preko Šapca i Zvornika. Mislio sam da će tražiti da stanemo u Višegradu, da popije kafu, odmori se. Kada smo s Vardišta ulazili u grad, dok sam razmišljao da skrenem desno na put ka velikom, novom mostu, nizvodno od ćuprije, on je tiho rekao: "Idi preko ćuprije". Tada saobraćaj preko nje još nije bio zabranjen. Kada sam se vozilom primakao ćupriji, on je opet tiho prozborio: "Polako ovuda, Zdravko!" Nastojao sam da ga prevezem preko nje što je moguće sporije: vozio sam prvom brzinom i krišom ga posmatrao. Bio je bled, okretao je glavu čas ulevo (uzvodno) čas udesno (nizvodno)... kao da Drinu i svoj most na njoj poslednji put gleda, kao da se oprašta s njima. Ne znam je li mu to bilo i poslednje viđenje sa "na Drini ćuprijom". Ništa nije kazao ni kad smo prešli na drugu stranu, ni ostalim delom puta do Sarajeva. A ja se nisam usuđivao da ga išta upitam, poučen iskustvom onog pitanja o Hitleru.

ZDRAVKO nam je još govorio da su ga upozorili kako je Andrić besprekorno tačan i da se u minut mora biti tačan prilikom sastanka s njim.

- Kada bih ga sačekivao u Beogradu pred stanom, prethodno bih proveravao vreme i navijao sat, jer je on dolazio bezmalo tačno u sekund na dogovoreni polazak kolima. Kada bih ga vraćao u Beograd, ili vozio u Sarajevo, pri ulasku u grad bi počeo da dugo pretura po džepovima sakoa... da traži novac da mi da bakšiš. Redovno bi davao napojnicu. Nekada dadne sumu u visini polovice moje mesečne plaće, a nekada sitninu za koju nisam mogao kupiti ni paklu cigareta. Stizale su ga godine, tada je već bio na pragu osamdesete i vidno je gubio osećaj za realnost - govorio je Zdravko.

SUTRA: Poslednje godine i dani

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)