FELJTON - OSLOBAĐANJE OD "JARMA FEDERACIJE": U to vreme "Novosti" su zarađivale, a "Borba" trošila

Mirko Stamenković

13. 10. 2021. u 18:00

SEBE smo najčešće podsticali ukazujući na sopstvene slabosti. Bio je to period kada je sukob sa Informbiroom odlazio u zaborav.

ФЕЉТОН - ОСЛОБАЂАЊЕ ОД ЈАРМА ФЕДЕРАЦИЈЕ: У то време Новости су зарађивале, а Борба трошила

ISTORIJA Intervju s Titom u 4. broju "Novosti", Foto: arhiva "Novosti"

Među nama se javilo političko i ideološko neslaganje. Neki su krenuli u sopstveni uspon kroz sukobe ili preteći onima koji su poštovali društvene norme. I sve to je, ma koliko izgledalo čudno, stvaralo klimu sasvim suprotnu od one koja je vladala onda kada sam bio svedok da je gotovo svakog dana po jedan kolega iz privredne rubrike hapšen kao "informbiroovac"!

Na razmišljanje o ovome navelo me je retorsko pitanje Sime Zatezala, tadašnjeg sekretara Gradskog komiteta Saveza komunista za Beograd, upravo u vreme najžešćeg studentskog bunta u Beogradu. Bio sam tada urednik unutrašnje rubrike "Novosti". Zatezalo mi je rekao: "Koji ste vi mazohisti pa trpite one koji u vreme studentskih demonstracija prave spiskove vas koje će 'odstreliti' (otpustiti) čim studenti pobede?!" I pokazao mi je listu predviđenih za "odstrel". Spisak je, navodno, poticao od naših kolega sa kojima smo radili. Oni su čekali da "studenti uzmu vlast" pa da onda uklone sve koji su u tom teškom trenutku punili novine napisima o događajima na Beogradskom univerzitetu. Među onima koji su pravili te spiskove bilo je i nekoliko poznatih novinarskih imena, no neka ona ostanu u mom sećanju.

ZA MENE je mnogo vrednije pamtiti da smo, između ostalog, uspeli da jednom Jugu Grizelju, povratniku sa Golog otoka, omogućimo da upravo u "Novostima" potvrdi svoj talenat i stekne ime. Zašto je "Novostima" bio važan Jug Grizelj? On je svakog dana, poput nekada Dude Timotijevića, "građanina sa ulice", obrađivao teme bliske "malim ljudima", koje se na prvi pogled čine sasvim "nebitne", ali se upravo zbog toga i čitaju.

RADNIK U SLOVENIJI SKUPLJI

Antagonizam je mogao da se vidi i na sitnicama. Recimo, šef gradilišta hidroelektrane na Dravi u Sloveniji sasvim ozbiljno i samouvereno govorio mi je da radnik u Sloveniji i onaj na hidroelektrani "Jablanica" u BiH nemaju iste navike, što se vidi već kod brijanja. Slovenac ne samo da se brije svakog dana već upotrebljava i kolonjsku vodu. Bosanac nema tu naviku. Samim tim, Slovenac je morao da bude bolje plaćen. Zar?!

Vredi pamtiti i da su "Novosti" tih dana bile cenjene i zbog kolumni Živka Milića o događajima u svetu. A samo koju godinu ranije, nije bilo jednostavno vratiti Živka Milića iz Amerike. Milić je četiri godine bio dopisnik "Borbe" iz NJujorka. Kada mu je istekao mandat, redakcija "Borbe" odjednom je na više od mesec dana izgubila svaki kontakt sa njim. Zavladala je nemala panika. "Borba" je već imala iskustva sa Jašom Levijem, urednikom spoljne rubrike, koji je bio i jedini naš izveštač sa korejskog ratišta, a zatim i dopisnik iz NJujorka. Kada je Leviju istekao mandat, odbio je da se vrati.

Slučaj Milića mi je poznat pukom slučajnošću. U to vreme je moj drug iz mladosti i iz Auto-moto saveza Mlađa Mladenović bio u našem predstavništvu u UN. Po njegovoj priči, angažovali su ga da pronađe Milića. Našao ga je u nekom iznajmljenom stanu, doneo mu avionsku kartu i nije ga ispuštao iz vidokruga dok ga nije ukrcao u avion za Beograd.

SLOBODAN Glumac je doneo hrabru odluku - ne pitajući nikoga - kada je doveo Milića u "Novosti". Kasnije je u redakciju došao i Dragan Vukobratović, dopisnik "Borbe" iz Rima. Spoljnopolitička rubrika kompletirala se iskusnim novinarima.

Postojala je odranije veoma cenjena ekipa političkih i ekonomskih komentatora. Posebno se isticao Duško Đurić, čovek koji je kao gimnazijalac bio isključen iz SKOJ-a i više se nije vraćao ni u jednu stranku.

Neki su, istina, poput Slavoljuba Đukića, koji je maloletan otišao na Sremski front, kasnije menjali svoja opredeljenja.

Ali, tajna uspeha "Novosti" i dalje je u jednom Stanislavu Marinkoviću ili Iliji Borovnjaku, koji su, svaki u svoje vreme, bili šefovi Deska. Imali su poseban osećaj da iz stotinu rukopisa koje su im saradnici nudili svakog dana, a nikada nije bilo prostora za sve, odaberu one koji su za čitaoce najzanimljiviji.

OBOJICA su kasnije bila glavni urednici: Marinković u "Borbi", a Borovnjak u "Novostima". Daleko sam od pomisli da time potcenjujem ostale koji su bili na istom radnom mestu.

U ono vreme za nas je bilo veoma važno održati mir u kući. A najveći razdor je mogao da nastane zbog novca. Jer - "Novosti" su zarađivale, a "Borba" trošila. Učinilo mi se da je upravo tada kucnuo čas da realizujemo jednu ideju koja je odavno tinjala. Naime, "Borba" je prema tiražu i prihodima imala višak ljudi, čak i "skuplje ljude" po primanjima nego "Novosti". Predložio sam Slobodanu Glumcu da iskoristimo priliku i da se "dugovi" "Borbe" smanje ustupanjem jednog broja iskusnih ili mladih saradnika. Dakle, umesto da ulažemo pare u novine kojima stalno pada tiraž, ekonomske probleme kuće rešavali smo preuzimanjem novinara, jer su se "Novosti" stalno širile, i prostorno i tiražno.

I tako, "donacija" nam se isplatila. Dobili smo Stanislava Marinkovića, Đoku Vješticu, Anđelka Dragojevića, Dragana Vukobratovića, Dašku Žegarac, Ivanku Bunuševac.

U SAMO nekoliko godina događalo se ono što obično ispuni ceo novinarski vek. Bilo je to vreme promena u društvu, i to se odražavalo i na novine; vreme u kome se činilo da imamo slobode veće od stvarnih. Tu zabludu smo uvek bogato plaćali.

"Novosti" su, na sreću, i u najburnijim danima uspele da sačuvaju sebe, da se oslobode "jarma Federacije". Dakle, političke promene, bar kada je o ovom listu reč, pretvarale su se u ekonomski procvat. I kako su jačale, kadrovski i tiražom, izbegavajući otvorene sukobe, "Novosti" su sebi izgradile imidž da nisu "ničije"! U tome je bila mudrost profesije.

Pa ipak, ne jednom, bivalo je da su te iste "Novosti" jednostavno mogle da nestanu. Za divno čudo, "Novosti" su, naprotiv, u tom periodu imale najveću ekspanziju. U tiražu, u izdanjima, u uticaju i van Srbije.

Problem Srbije je postao i naš problem. I obrnuto. U svakom periodu. Kada smo imali sposobne državnike i vešte političare - i novine su sticale veću slobodu. U partijskim vrhovima i dalje su bili ljudi ratne generacije, ali među njima je bila i velika razlika u pogledu na svet, na društvene odnose u kojima su pošli u rat i u idejama o svetu koji su hteli da grade.

LJUDI poput Koče Popovića, Marka Nikezića, Mijalka Todorovića, Milentija Popovića, Dragog Stamenkovića ili Blagoja Neškovića bitno su se razlikovali od klasičnih "revolucionarnih radničkih tribuna".

I to je bila bolna sudbina Srbije u mnogim razdobljima. To je bio i period stalnih, za javnost nevidljivih ali prisutnih čarki između Srbije i Broza.

Koča Popović, prvi komandant Prve proleterske brigade - heroj i tragičar borbe na Sutjesci - doživeo je da tek deceniju posle rata, na proslavi desetogodišnjice proboja fronta na Sutjesci, njegovi saborci, u prisustvu Broza, skandiraju: "Koča narodni heroj!"

Bio je među njima jedini bez tog odlikovanja.

Ogledalo se to i u partijskom životu, kod krupnih nesuglasica koje su se pojavile već prilikom prvih velikih infrastrukturnih zahvata. Osećalo se i u filozofiji razvoja.

SUTRA: POLITIČKA NEPODOBNOST UREDNIKA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)