ISTORIJSKI DODATAK - TERET IDEOLOŠKOG ŽRVNJA: Sve velike sile u ratnom sukobu u Srbiji su gledale čvor jugoslovenskog pitanja

Branko Petranović

07. 07. 2021. u 17:14

TEMA O SRBIJI 1939-1945. jedna je od najsloženijih iz najnovije istorije. Koliko do juče, laicima je moglo izgledati da je o njoj sve rečeno, zahvaljujući poplavi političkih ocena, prigodničarskim i publicističkim spisima, neumerenom slavljeništvu i zahuktaloj propagandi koja je nastojala da ovekoveči pobednike.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК  - ТЕРЕТ ИДЕОЛОШКОГ ЖРВЊА: Све велике силе у ратном сукобу у Србији су гледале чвор југословенског питања

Draža Mihailović

U neuporedivo manjoj naučnoj istoriografskoj produkciji bili smo, takođe, daleko od stvarnog pokretanja i razumevanja nekih ključnih i kontroverznih problema. Na drugoj strani, ova se tema danas otvara u jednom vremenu kada je sve uzburkano, kada svuda oko nas vri, kada se pokreću mnoga nova pitanja oko 1941, pa i oko 1918. godine, smisla Jugoslavije i "partizanskog jugoslovenstva".

Vraćamo se, dakle, razmatranju ustaničke godine i rata u celini u času kada sve ranije vrednosti dolaze pod udar preispitivanja: događaji, ličnosti, pokreti, ideologije, nacionalne koncepcije, smisao savezništva i kolaboracije.

Kriza i slom tzv. realnog socijalizma pred našim očima napravili su pravu pustoš u ranijim shvatanjima. Podsećamo na reči Mihaila S. Gorbačova, izgovorene marta 1988. u Beogradu, da će sve ono što se zbiva u SSSR-u imati značaj i za druge zemlje. Raspao se i sistem međunarodnih odnosa poznat kao krimski, osobito značajan za jugoslovenski međunarodni položaj.

Josip Broz Tito

Naša, jugoslovenska kriza upućuje na uočavanje nekih osobenosti u odnosu na ostale zemlje tzv. realnog socijalizma, određenih drukčijim razvitkom Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, sukobom 1948. i činjenicom da ona nije bila deo lagerske zajednice socijalističkih država. Možemo li, međutim, zaboraviti i činjenicu da je Jugoslavija rano osetila krizu, koju, pored svih spoljnih oznaka mirnog života, nije mogla da premosti od početka šezdesetih godina?

ZAR JOSIP BROZ TITO nije na Brionskom plenumu juna 1966, kada se obračunao sa Aleksandrom Rankovićem, rekao da je i naša kriza duga skoro jednu deceniju? Nisu li se od tada zemljom prelili talasi nacionalizma, kulminirajući u Cestnoj aferi, MASPOK-u i albanskim pobunama 1968. i 1981. godine?

Na raznim krivinama našeg razvitka otpadale su hiljade komunista, bilo označenih za ibeovce, đilasovce, rankovićevce, nacionaliste, liberale itd. Utopija samoupravne ideologije i prakse, sa svojim najstupidnijim postulatima - dogovornom ekonomijom i kooperativnim federalizmom - doživela je u naše vreme potpun slom.

Istoričar Mihail N. Pokrovski je isticao da je istina saglediva tek kada se zaobiđe planinski zavijutak i iza njega puknu vidici, što prevedeno na istoriografski jezik znači da su objektivno završeni procesi i nastupile posledice.

Nauka može počivati samo na pluralizmu mišljenja, na shvatanju o antilinearnosti istorijskog procesa, jednom rečju na kritičkom mišljenju. Jednopartijski sistem je uveliko ometao razvoj društvenih nauka, a posebno istoriografije. Naučna istoriografija odbacuje zabravljenost izvora i tabuisanost tema, neprikosnovenost ličnosti - tvoraca istorije. Kod nas je glorifikacija ličnosti, međutim, bila dovedena do mitomanskih razmera. Mogla je postojati samo monumentalna istorija. Kao da je svet počinjao od nas, od 1941. godine.

Kraljevina je otpisivana kao društvo bez ikakvih vrednosti, bar u političkoj literaturi. Sećamo se jednog dragog kolege s Univerziteta u Novom Sadu, koji se rezignirano pitao: "Dokle će Kraljevina biti posmatrana isključivo kao država u kojoj su žandari jeli ljude?" (...)

PLURALIZAM GLEDIŠTA nije smetnja već pretpostavka za stvaralački razvoj svake nauke, pa i istorijske, pod uslovom da se u traganju za istinom korektno primeni metodologija. Teško je, ponekad nemoguće, doći do jedinstvenih i ujednačenih mišljenja, ali u humanističkoj nauci tome ne treba ni težiti.

Iskustvo istoriografije o Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu kao da nam pre govori o negaciji nauke preovlađivanjem jednoobraznih tumačenja nego o njenom usponu u koncepcijskom smislu.

Jednopartijska vlast je u nas trajala 45 godina, više nego dugo, bez presedana za demokratske zemlje, vlast bez ikakve stvarne kontrole: parlamentarne, finansijske, sudske itd.

Stoga tek sada otkrivamo neke začetke budućih kriza (pitanje strategije ćutanja u slučaju genocida, separatizam albanskih komunista koji su 1941. stigli iz Albanije, različita merila prilikom oblikovanja federalnih jedinica, pozadinu finansijskih transakcija, tajnih nagodbi vrha, potmule frakcijske borbe u odavno nejedinstvenom rukovodstvu itd.). (...)

* * * * * * * * * * * * * * *

RAZDVOJITI SEME OD KUKOLJA

OBELEŽAVANJE GODIŠNJICE ustanka naroda Jugoslavije pada u vremenu koje odlikuje postojanje dve prilično oprečne literature o događajima koji su 1941. delili Srbiju. Za nas to nije neobična pojava, najmanje tragična, već izraz proteklog vremena, izmenjene istorijske situacije, dosegnutosti slobode rasprave, razvoja istoriografije. Čak i kada se te literature drastično ne slažu, najmanje postoji razlog za uzbuđivanje. Štaviše, znak su da se i u istoriografiji "nešto kreće".

Sukobi gledišta - pod uslovom da se politički ne funkcionalizuju - mogu samo dovoditi do rasplitanja problema u istoriografiji, kroz mirnu, razložnu raspravu, bez povećanja temperature. Naučna rasprava treba da razdvoji seme od kukolja, odstrani plevu, otkrije suštinu istorijskog zbivanja.

Jednostrana i osiromašena politička i naučna svest o minuloj epohi samo je nakratko mogla odložiti razmišljanje o našoj nedavnoj prošlosti u racionalno-kritičkim kategorijama. Sve što je ideološki žrvanj mrvio i istiskivao, deformisao i sumnjičio skoro 50 godina počelo je da se propušta kroz filter kritičke valorizacije. Nije reč o nasilnoj ili isforsiranoj reviziji istorije već normalnom preispitivanju, kao rezultat završenih istorijskih procesa jedne epohe. (...)

Ima li išta gore od suženih optika istorije, kojih izgleda da ne nedostaje i u našem vremenu? Recimo, jedne, opšte rasprostranjene koja nije uspela da u socijalističkom reformizmu poslednjih 40 godina uvidi ograničenosti koje su omogućavale, čak i olakšavale, održavanje autoritarne vladavine.

Arhiva

Ili, shvatanja da je naša kriza rođena u savremenom razdoblju ignorisanjem da je raspadanje Jugoslavije staro preko 30 godina, čija su spoljna obeležja izražena u nacionalističkim plimama, nacionalnim ekonomijama, shvatanju o Jugoslaviji kao tranzitnoj stanici, pretvaranju internacionalista u nacionaliste, rastakanju Jugoslavije ekstremnom decentralizacijom koja je vodila uobličavanju republičkih država i omogućavala nacionalne homogenizacije višenacionalnog društva, degradiranju jednih naroda na račun uzdizanja drugih, čak i onih kvalifikovanih kao nacionalne manjine (narodnosti).

POSEBNU OPASNOST predstavlja osvajanje fatalizma kojemu je naruku išao zlosretni poslednji jugoslovenski rat koga su se užasavali i oni koji ga vodili, narodi oko nas, evropska i svetska javnost. Kao da su se otkinule neke mračne snage koje žele da se uzajamno unište, poseju mržnju za večita vremena, ostave za sobom ruševine i trajno traumatiziraju svesti. Kao nesumnjivu žrtvu vidimo srpski narod, još ugroženiji nego što je bio u prošlom ratu.

Sa svim uvažavanjima realnosti izražene u godinama i decenijama totalitarizma i ćutanja o srpskom egzistencijalnom pitanju, smemo li se danas prepustiti fatalizmu da je trajni etnički sukob naša sudbina 21. veka? Zar ne moramo najzad shvatiti da civilizacijski hod ne možemo uvek počinjati iz početka? Ako prihvatimo model mišljenja o neizbežnosti etničkih sukobljavanja, onda ćemo iznova počinjati i nanovo se stropoštavati u provaliju davnoprevaziđenih vremena. Naravno, ako preživimo! (...)

Za zaključak o neravnomernosti narodnooslobodilačke borbe u Srbiji moraju se uzeti relevantni kriterijumi. Naime, ustanak u Srbiji posmatran u procesu juli - septembar 1941. označio je kontinuitet sa 27. martom 1941, a Srbija je od leta 1944. trajni vojno-ekonomski poligon za dovršavanje oslobođenja ostalih delova Jugoslavije... Srpski vojnik je u sastavu jedinica NOVJ, kao i u Prvom svetskom ratu, dopro na krajnji severozapad, na tromeđu Jugoslavije, Italije i Austrije.

Od raspleta u Srbiji 1944. godine zavisilo je i međunarodno priznanje Jugoslavije. Sve velike sile u ratnom sukobu - Nemačka, na jednoj strani, a SSSR, Velika Britanija i SAD na drugoj - u Srbiji su gledale čvor jugoslovenskog pitanja. Na tom istom tlu, u Srbiji, internacionalizovano je 1941. jugoslovensko pitanje, kao rezultat sukoba dva pokreta otpora različitih nacionalnih i ideoloških ciljeva izraženih i u njihovim dijametralno različitim strategijama u toku prošlog rata. (...)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (4)