Godinama pre početka Drugog svetskog rata na našem podneblju, ugledni novinari su upozoravali na opasnost od narkotika koja je pretila sa severnoameričkog kontinenta. Još tridesetih godina prošlog veka ugledni listovi poput "Vremena" i "Politike" imali su svoje dopisnike, ili makar povremene reportere koji su slali odlične tekstove iz svih krajeva sveta.

Mada je to vreme bilo potpuno drugačije za putovanja i putnike, a preko Atlantika se moglo samo uz dugo, višenedeljno putovanje brodom, ugledni beogradski listovi su dobijali veoma upečatljive novinske materijale sa druge strane planete. Ovog puta skrećemo pažnju na tekstove "Vremena" iz Bolivije, kao i iz SAD. Oba su se odnosila na upotrebu narkotika. Vešti novinari su upozoravali da će se ova opasnost uskoro proširiti i na Evropu. A baš tako je uskoro i bilo...

- Milion i po kilograma kokinog lišća proizvodi godišnje Bolivija - počinje priču Bogoljub Cikota, reporter lista "Vreme" avgusta 1939. godine.- Jednu trećinu izvozi u ostale delove sveta gde se od kokinog kišća proizvodi skupoceni kokain. Ostalo ostaje u samoj zemlji, što uglavnom potroše indijanci, koji manje puše ali više žvaću kokino lišće, uživajući opojno dejstvo kokaina, a upopašćavajući organizam.

Pročitajte još - BEOGRADSKE PRIČE: "Ognjene večere"

Reporter potom opisuje prašumu Jungas, upozoravajući da "nije onakva kako je mnogi Evropljanin zamišlja". Pored neprohodnih delova, kroz nju se proteže nekoliko puteva koji prolaze kroz šumu pomorandži, mandarina, banana i drugog južnog voća. "Sve to raste divlje, samo manji deo koriste kultivisani ljudi, uglavnom zbog svog ličnog zadovoljstva".

Uspon ka vrhovima Kordiljera, gde su se nalazili zasadi koke bio je opasan i zbog velike nadmorske visine. Novinar beleži kako su mnogi nastradali između visine od 3,5 i pet hiljada metara, jer su zaspali za volanom. Ta vrsta pogibije nazvana je "sorohće", što su urođenici prevodili kao "slatka smrt". Pored puta nalazilo se po nekoliko krstača na svakoj krivini, obeležavajući grobove nekih ljudi koji su ovde nastradali.

- Uglavnom su to ljudi koji dolaze iz nižih delova prašume Jungasa i navikli su na tropsku klimu. Putujući preko Kordiljera oni ne mogu da se brzo aklimatizuju na ovako velikoj visini. Dolazeći tako sa svojim karavanima na vrhove Kordiljera, oni odjedared osećaju neku ugodnu umornost i neodoljivu potrebu za snom. Sama pomisao da bi se tu, na sunčanim vrhovima mogli malo odmoriti, stvara jedno čudno, ali veoma ugodno raspoloženje. Oni polako gube volju i svaku energiju da nastave put. Osećaju potrebu da se bar pet minuta odmore i tako prikupe snagu za dalje putovanje. Ali, svaki minut koji čovek gubi na ovakvom mestu postaje sudbonosan po život... Mnogi legnu pored puta i zaspu.

Na tako velikoj nadmorskoj visini, to je neoprostiva greška.

Usledio je silazak, ponovo toplija klima i tropsko drveće i eukaliptusi...

- Navratili smo na posed Don Karlosa Guačalje koji pripada jednoj od najuglednijih bolivijskih porodica. Njegov otac bio je i predsednik Republike Bolivije. Već na njegovom imanju našli smo koku! Čudna je to biljka. To su obični mali džbunići, koji izrastu jedva jedan metar visoko. I to ne svugde. Ako posadite koku na ravno zemljište, ona će uginuti. Za nju moraju da prave specijalne basamake (stepenike) na kosini brda, i tek onda ona može da uspeva. Zato plantaže koke izgledaju kao neka rebrasta polja, na kojima rastu mali zeleni grmovi.

"Koka uspeva cele godine. Kada joj poberu lišće ona odmah potera druge i tako se berba vrši tri puta godišnje".

- Došli smo do jedne velike prese, gde se pakuje kokino lišće i transportuje za La Paz... Presa je napravljena od drveta, a jedno veliko drveno vreteno, koga su okretali ljudi, pritiskivalo je sitne isušene listove koke praveći od njih male pakete napravljene od bananinog lišća uvijenog u vreću. Svaki radnik imao je svoj posao: jedni vežu koku, drugi tovare, treći gaze da bi napravili paket...Obavljao se posao žvačući kokino lišće. Nije bilo ni jednog urođenika koji nije uživao koku.

Pročitajte još - BEOGRADSKE PRIČE: Večite muke za parking

Autor teksta Bogoljub Cikota primećuje da je koka urođenicima gasila žeđ, "ubijala" glad, krepila umorni organizam... Ona je urođenicima i voda i hleb i životna energija. Ali samo za početak. Posle nastupa apatija kao i posle svakog sličnog narkotičnog sredstva. Zbog toga svi postaju robovi koke. Stalno drže u ustima kokino lišće pa izgleda da im je jedna strana lica uvek otečena. Usne su im crne i ispucale. Njihov izgled vremenom postane blaziran, a mnogi od njih ne mogu ni da govore, jer im je jezik utrnuo i zadebljao.

- To je koka, čiji skupoceni kokain na jednoj strani razara organizam mnogih, dok na drugoj strani spasava živote često u časovima, kada je već svaka nada izgubljena.

Vešti novinar-reporter opisuje i povratak natrag, sa plantaža koke. Ovog puta ozbiljno zagledan u vozača i zabrinut da ga ne ophrva "slatka smrt", opijenost zbog koje su mnogi napustili ovaj svet. Ili zbog koke. Svejedno.

MAROUANA

Nekako u isto vreme dopisnik iz SAD Valter Ćuk piše o "marouani".

- Marouanu je plasirao Meksiko. U Nju Orlinsu se prvi put pojavila 1910. godine. Ispočetka su je uživale samo propalice, a posle toga mornari bez lađa. Na kraju kapetani brodova, a na kraju cela Amerika.