Smrdljive zgrade: Dolaze po stvari i da provetre sobe

SABLASNO prazne dve „smrdljive“ zgrade u naselju „Dr Ivan Ribar“ spolja se ne izdvajaju ni po čemu posebno. Međutim, napušteni stanovi i oštar miris koji para nozdrve podsećaju na opasnost od koje strepe svi iz ulaza broj 80 i 82 u Ulici Mileve Marić Ajnštajn.

Višespratnice na ovoj adresi u poslednje vreme retko čuju zvuk koraka. Skoro da nema tragova od porodica koje su tu živele. Poneki otirač i prezime na vratima podsećaju da je ipak neko počeo da svija gnezdo na ovoj adresi. Tišina, mrak i zagušljivi hodnici ne obećavaju ništa dobro. Veštački mir nedeljnog prepodneva narušava nekoliko stanara koji su došli po stvari. I da provetre sobe.

- Tu sam da pomognem ćerki i zetu - kaže Vera Radovanović sa poslednjeg sprata. - Imaju dvoje maloletne dece i ko će njima da objasni zašto moraju u novu školu, u novi vrtić. Ovde su kupili stan jer je bilo najpovoljnije.

Na prvi pogled naselje „Dr Ivan Ribar“ deluje filmski uređeno i lepo. Nove zgrade, živopisne fasade i čiste ulice. Dečija graja sa igrališta upotpunjuje sliku. Mladi roditelji šetaju decu, a penzioneri ruku pod ruku. Miran kraj je za mnoge bio „obećana zemlja“, šansa da se „skuće“. Teško je bilo odoleti novobeogradskom šarmu uz blizinu reke.

- Divan nam je stan i samo se plašimo da se nešto ne otkrije i u našem ulazu i da nam sve pokvari - uz bojazan priča stariji bračni par Bijelić iz ulaza 98.

Nogu pred nogu, polako obilaze „krug“ oko zgrada. Prolaze hrabro i pored ovih „smrdljivih“. Fenol, benzen, oplatol su „nepoznate“ reči. Ali na nekoliko metara od tih zgrada dobijaju jasnije značenje. Teško se diše. Mada su se prolaznici navikli na intenzivan miris, pa kažu da ga osete samo ponekad. U jednoj od „smrdljivih“ zgrada je i prodavnica „Maksi“. Mušterija ima kao i obično, jer navike se ne menjaju tako lako. A zaposlene ko i pita.

- Svratila sam u prodavnicu, jer sam došla da obiđem i stan. Otišla sam od kuće pre više od mesec dana. Niko ništa ne govori, a bojim se da će se zaboraviti na nas - ogorčena je stanarka iz broja 80. - Nikoga od komšija nisam srela, izgleda da smo svi pobegli da se spasimo. Sinoć sam videla svetlo samo iza tri prozora.

U STRAHU I KOMŠIJE IZ DRUGIH ZGRADA

Komšije iz susednih zgrada saosećaju s iseljenima, žele da pomognu, ali i brinu da se ne nađu u sličnoj nevolji.

- Ovde ne žive bogataši, nego uglavnom parovi sa malom decom - objašnjava Branislav M. iz broja 94. - Neprijatan je osećaj imati tako nešto u blizini. Tražili smo da ispitaju i naše stanove, jer ko više može da bude siguran.