CEO MOJ ŽIVOT JE BEŽANJE: Zoran Kalezić, pevač, o povratku na dedovinu, velikanima, svakodnevici...

Milan Ćunković

02. 05. 2021. u 14:22

UMETNIK čije pesme su ogledalo njegove duše, Zoran Kalezić (71), posle decenija provedenih u Beogradu, Americi i kojekude još, rešio je, pre nekoliko godina, da se vrati u crnogorski zavičaj, u Kosovi Lug, gde mu je dedovina, i da u miru, uz sve blagodeti koje priroda pruža, uživa sa svojom drugom suprugom Irenom, kojom se oženio pre četiri godine. U tom periodu sin Filip, koji je i dalje preko bare, podario mu je unuka, dok ćerka Aleksandra živi u Beogradu.

ЦЕО МОЈ ЖИВОТ ЈЕ БЕЖАЊЕ: Зоран Калезић, певач, о повратку на дедовину, великанима, свакодневици...

Foto Arhiva Novosti

Velikanu narodne muzike, koji na sceni uspešno traje 50 godina, čelo je pomalo naborano zbog svega ovoga što se dešava sa koronom.

- Svet je potpuno drugačiji, više ništa neće biti kako je bilo - zabrinuto će za "Novosti" Kalezić. - Veliki je napor za psihu. U početku se niko nije plašio, niti je davao važnosti tome, jer je naš narod na svaku nesreću navikao. Sve ti se čini da je ono najteže prošlo. Šta je virus za nas Balkance? Bilo bi ružno i sramota da se Crnogorci boje virusa. Ja sam se povukao iz Beograda, Podgorice, Amerike, iz svih pustolovina, da bih živeo kako treba. Imam kuću koju sam napravio za ljubav mojih roditelja, ovde gde sam rođen. Moj otac je želeo da nešto drugo od mene bude, ali kad je video da sam izašao kao pobednik, postao mi je najbolji prijatelj, i bilo je zadovoljstvo sa njim razgovarati. Naučio me je da čitam knjige. Ne volim ogovaranja, spočitavanja, ali, porazno mi je kad moje kolege razgovaraju sa vama novinarima, a fond reči im toliko mali, da ne mogu da kažu ništa mudro.

PITAM SE ŠTA ĆE IRENA SA MNOM

KAŽETE da je sudbina udesila da sretnete svoju drugu suprugu?

- Majka moje dece je umrla davno, i mislio sam da žensko više neće u moju kuću, ali... Samo se pitam šta će Irena sa mnom. Ja sam čovek potrošen od života, emotivno doživljavam sve.

Ističete da ste znanje upijali od starijih velikana?

- Moja pesma nije samo moja. Ona je deljiva na milione ljudi. Kako podaci kažu, prodao sam više nosača zvuka nego što je Jugoslavija imala stanovnika. Kad sam počeo da upoznajem ljude kao što su Arsen Dedić, Dragan Stojnić, Kemal Monteno, Toma Zdravković, grabio sam da učim od njih. Ja bih sad teško našao nekog od umetnika da mu nešto kažem, ne bi on mene slušao. Možda neko ko još uvek ima tu pristojnost koju je poneo od kuće. To je osnovno.

Foto Arhiva Novosti

Ispravnost odluke da se vratite u zavičaj kao da i dalje preispitujete?

- Pokušavam da ubedim sebe da mi je ovde lepo. Pobegao sam odavde sa 16 godina, moj ceo život je bežanje. Ostavio sam divan zavičaj, fine ljude, iako su oni znali da mi kažu, recimo, da pevam okupatorske američke pesme. Loš moral jako uspeva ovde, ne treba mu mnogo nege. Ja njih brukam što pevam pobedničku pesmu "Sanrema", ili nešto sa top-liste Radio Luksemburga, Toma DŽonsa...

Bilo je, međutim, lepo u zavičaju i pored svih tih ekscesa. Voleo bih i da sam ostao tamo negde na Floridi, gde je toplo. Trebaju vam "japanke", šorts, majica, pribor za pecanje. Živite od penzije. Bolje tamo, nego da se vratiš ovde i shvatiš da je realnost porazna. Nije to više onaj zavičaj, ali sam, ipak, došao. To je nešto jače od mene. Moja zakasnela pamet, ali, na kraju sam na svome. Nisam ništa opljačkao, već sam ispoštovao deda Lazara koji mi je ostavio ovo imanje, a čiji grob sam pronašao u Pensilvaniji. NJemu u čast, dodao sam srednje ime Luis - tako su ga zvali u Americi. Dedovinu sigurno neću da prodam, kao što se ovde prodaje, i da kupim džip. Ovde više ni slavuja nema mnogo. Došli su neki ljudi koji su budzašto kupili imanja, i nikako da se socijalizuju i uklope u sredinu. Da se upoznamo, zbližimo kao ljudi. U Beogradu sam zavoleo brzinu života. Spavao sam dve i po godine u podrumu, pored svih rođaka Crnogoraca koji su odmahivali glavom.

Deo života ste proveli i u Americi?

- Tamo sam dobio pasoš, vratio sam se ovde kao američki umetnik. To mi je drago, pa neka sam sto miliona iza Reja Čarlsa. To mi je bolje nego da sam trista miliona ispred nekih ovde. Idoli su mi bili džez i bluz pevači, a ta muzika je odatle potekla.

LJUBAV Zoran Kalezić sa suprugom Irenom, Foto Arhiva Novosti

Čime ste se sve bavili tamo?

- Isključivo pevanjem. Bilo je pokušaja nekih ljudi da me omalovaže, ne sećam se više ni šta su govorili. Raditi bilo koji posao je pošteno. Imam i dalje mnogo prijatelja tamo. Odem u Finiks, sačeka me moj kum, odem u NJujork, sačeka me drug Marko Nikač. Imam hotel plaćen, ali, ne, moram kod njega da spavam. Neću da ga odbijem, da mu kvarim, iako mi je jednostavnije da budem u hotelu. Kad pomenuh Marka - skupi se tamo njih sedam-osam, koliko može, i kod njih je korona. Pevam i pričam sa njima po sat-dva putem interneta, i oni su srećni. Bude baš solistički koncert - nema pratnje, nikog osim mene. Pensilvanija je na tri sata od NJujorka, i mnogi od njih ne propuste priliku da odu na grob mog dede i zapale sveću. Da li su muslimani, pravoslavci, to nema nikakve veze. Volim sa takvim ljudima da živim i o njima da pričam. Zahvalan sam im za mnoge lepe dane koje sam proveo sa njima u Americi.

NEMA NOVOG TOZOVCA, TOME, ARSENA

OTVARAJUĆI dušu, Kalezić polušapatom za naš list kaže:

- Gledam kako mi odlaze drage kolege, ljudi kojih više neće biti. Ovaj način života, i sve što se dešava, ne može da stvori jednog Tomu, Tozovca, Arsena, Kemala Montena. Ovo su nemogući uslovi za takve ljude. Ja nisam tužan, Tozovac ne treba da se žali. Ponosite se što ste ga znali. Napravio je sjajnu karijeru, bio vrhunski pevač, obezbedio sebi večnost.

Kako vam sada protiče dan?

- Ustajem rano, oko šest, spavanje mi je gubljenje vremena. Skuvam kafu, sredim se, založim kamin, i otvorim garnišne odmah, da bih video zelenilo, neki novi cvet. Imam neke koke, ukrasne patke, s njima se malo zanimam. Tu su i ljubimci, psi Majo i Laki, a imam i divnog mačka. Sad mi je najveći problem što su laste došle i on bi da ih lovi, a ja da ih zaštitim, jer mi ih je žao. Probudim ženu kad treba da ide na posao, malo popričamo, ona ode, a ja uzmem da čitam novine, ne mnogo. Pišem knjigu, ali tome nikad kraja. Čemu sad ja da otvaram dušu? Više ne vidim sličnosti sa vremenom u kom sam rastao. Srećan sam kao umetnik, sve sam dao za muziku, i kad sam imao i kad nisam, ali, ne znam da li je trebalo tako. Možda sam mogao da budem bolji otac, suprug, brat, ujak, stric.

Velika su politička previranja u Crnoj Gori u poslednje vreme?

- To me uopšte ne zanima. Davno sam postao svestan da tu ne mogu ništa da uradim. Lepo živim jer meni oči nisu gladne. Da vas laže neko ko treba da bude važan i prema kom treba da se odnosite sa poštovanjem - to je strašno. Vređanje inteligencije naroda. Ako se to zove politika, onda je prezirem. Ja nemam vesele pesme, i kad vidim suze u publici, srećan sam i ponosan. Političari ne razmišljaju da taj narod bude malo ponosan što su oni ti koji odlučuju o njihovim životima. Napravite nešto lepo, ostavite pečat u vremenu.

Toliko su nas lagali da ne mogu više nikom da verujem. Sećam se kao dete - ovde na džadi poberemo poljsko cveće i čekamo da prođe drug Tito. Kome mi to sada da odnesemo cveće?

Ne smeš da izađeš na ulicu bez 10 čuvara. Porazno je živeti tako, u okovima. Ja hoću da me vole svi ljudi. Moja pesma dobija na značaju ako dođe do duše svakog čoveka koji je živeo na prostoru bivše Jugoslavije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)