INTERVJU Irfan Mensur: Sudbina me tri puta sačuvala

Vukica Strugar

24. 01. 2021. u 16:00

ИНТЕРВЈУ Ирфан Менсур: Судбина ме три пута сачувала

Foto P. Milošević

ZBOG nesrećne sudbine Tolstojeve junakinje, niška publika prvi put je zaplakala 1913, gledajući predstavu u izvođenju pozorišne trupe "Kosta Trifković" (pod vođstvom Sime Bunića).

Posle više od jednog veka, "Ana Karenjina" se premijerno našla na sceni tamošnjeg Narodnog pozorišta, ovog puta u rediteljskom čitanju Irfana Mensura. Glavnu ulogu "na ravne časti" dele glumice Dragana Mićalović i Katarina Arsić, pa uz druge različite elemente, može se govoriti i o dve Ane Karenjine.

Irfan Mensur, glumac, reditelj i profesor na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu, želeo bi da posle dugo očekivane premijere usledi još jedno zadovoljstvo za publiku:

- Predložiću, onog trenutka kad se pozorište otvori u punom kapacitetu, da naprave Festival publike! Učestvovale bi sve predstave koje su pravljene za vreme "kovid-pošasti", a gledaoci dobili karte sa popustom. Da se i na taj način zahvalimo svima koji su dolazili sa maskama i prolazili kroz sve mere kontrole da bi proveli ta dva sata u proređenom gledalištu. Hrabro i dirljivo. To je najlepši odjek onome čemu sam posvetio pola veka svog života.

Foto P. Milošević

Trebalo je da predstava izađe u novembru, ali ste i vi i Dragana dobili koronu. U iščekivanju premijere, odjednom ste se našli u životnoj opasnosti?

- Zato smo i preživeli. Znali smo da nas čeka završetak predstave. Posle prvih, najtežih trenutaka u bolnici (13. dana skinut sam sa kiseonika) razmišljao sam o predstavi. Odmah po izlasku, nazvao sam Sanju Ilića, mog prijatelja i kuma, izložio mu neke ideje. Pošto radimo dve predstave, sa dve glavne glumice, imamo i dve različite muzičke podloge. Napravili smo video--spot i pesmu "Karenjina", koju peva Dragana Mićalović, a čuje se i u predstavi.

Vi ste pisali tekst. Morao je biti "dostojan" velikog Tolstoja?

- Za ovu predstavu pokušao sam da napravim dramatizaciju. Dve godine sam se borio i mislio kojim putem. Odlučio sam se, kao što kaže podnaslov predstave, za "celovečernju pozorišnu priču o ljubavi". Iz cele "Ane Karenjine" izdvojio sam tri ljubavne priče: Vronskog i Karenjine, njenog brata Stive i Darje, Kiti i LJevina. LJubav nije bila baš primarna kod Tolstoja. Posvetio se i društvu, promenama, religiji. Uspeo sam sve to da "preskočim" i sklopim priču o ljubavi.

Koliko je za vas, i pre Karenjine, glumački i rediteljski bila ispirativna ruska klasična literatura?

- Sebe sam na njoj odgojio. Onaj ko ne počne sa ruskom klasikom ne može doći ni do Tenesi Vilijamsa, Artura Milera, pa ni do Crnjanskog, Ćosića, Basare, Vidojkovića... Neprevaziđena je. Inače, ovo mi je prva režija jednog ruskog pisca, osim Grigori Gorina koji pripada mlađoj generaciji i njegovog "Herostrata" u Nišu, pre tri godine.

Druga Karenjina, Katarina Arsić, vaša je studentknja?

- Predavao sam jedno vreme u Nišu na Akademiji, a u predstavi igraju i moji studenti Bratislava Milić, Nađa Tekinder i Stefan Mladenović. Izašle su četiri generacije, nažalost, ta škola više ne postoji iz finansijskih razloga.

Ovo je peta predstava u gradu koji vas voli i "svojata". U Nišu ste završili gimnaziju i stekli trajna prijateljstva?

- Nišlije ne posmatram kao publiku, nego kao moje navijače. Rođeni sam Sarajlija koji je srednju školu završio u Nišu, a studije u Beogradu gde i živim 50 godina. Dolazio sam na Niške susrete, obilazio roditelje i brata koji su tu živeli. A živeo sam i "na crtu" u "Kolarcu", ispod Akademije u Knez Mihailovoj. Kad mi stigne nešto novca, prvo siđem u "Kolarac" da poništim te "crtice" hrane, i eventualno, lošeg vina koje smo pijuckali posle predavanja.

Foto P. Milošević

Da li vam je i u ovim, vanrednim okolnostima pomogao južnjački humor?

- Kako da ne. Bio je to crni humor, njima svojstven. Mislim da polovine crnohumornih pričica, viceva, doskočica, potiče iz ovih krajeva. Pa se preko "Vajbera" i društvenih mreža širi po celoj Srbiji i dalje. Sve što je duhovito šaljem "Vajberom" bratu koji živi u Malmeu, onda on prosledi svojoj deci, pa i oni uživaju u našim doskočicama. Drugi brat mi, opet, živi u Španiji, u Viljarealu. U svakodevnom smo kontaktu.

DRUŽENJE SA SINOVIMA

Najmlađem sinu Pavlu, koji gradi sopstvenu karijeru, dali ste ime po ovom liku. Dolazi li na vaše premijere?

- Sva trojica (Filip, Aleksa i Pavle) prate me po regionu i dolaze na svaku moju premijeru. Znaju da ih čekaju rezervisane sobe u hotelu i da ćemo se posle toga družiti. Tako je bilo i ovog puta: rezervisao sam sto za osam osoba, jer su sinovi poveli svoje devojke i žene. Već smo se tako okupljali u Zaječaru, Vršcu, Mostaru. I to je divno.

Rođendan ste obeležili ovih dana, 19. januara?

- I meni i Žarku Lauševiću je rođendan na Bogojavljenje. Eto, i od njega sam preko "Vajbera" dobio čestitku. Razmenio sam sedamdesetu... Inače, znali smo nas dvojica da zajedno zakupimo kafanu, rođendan je bio samo povod da okupimo drage ljude. Prošle godine je baš u ovo vreme bio u Beogradu, pa smo se dogovorili da sa užim delom porodice dođe kod mene na ručak. Pripremio sam mu iznenađenje: u drugu sobu se sakrilo četrdesetak ljudi. Kad je ušao, svi su uglas zapevali rođendansku pesmu! Bio je potpuno šokiran.

Igrom sudbine s njim ste se našli i u najdramatičnijim okolnostima, u bolnici tokom korone?

- Nas dvojica se ne družimo. Mi živimo zajedno. Sudbina nas spaja u raznim situacijama na istim mestima, istim uspesima i neuspesima, istim razmišljanjima...Na neki način smo povezani. Jednostavno, sve se sklapa tako da smo skupa kad god se nekom od nas dvojice dešava nešto značajno.

Verujete li u sudbinske veze među ljudima?

- Apsolutno! I zahvaljujem sudbini koja me čuva. Ona je mnogo jača i od mene, i od vas, i od naših prijatelja. Nazovite to sudbinom, silom, čime god. Mene je sačuvala pre sedam godina kad sam imao infarkt, nije me ispustila ni dok sam bio na ivici da odem zajedno sa kovidom, a sačuvala me je i 1992. kad se desila ta "Stupica" i užas pištolja... Verujem da je sudbina videla da ja, možda, to zaslužujem. Nekim svojim ponašanjem, razmišljanjem i, pravo da vam kažem, mislim da sam častan čovek. Da tako živim i ponašam se prema ljudima.

Igrali ste Principa, Kostića, Pašića, Golubića, Mušickog, Cvijića... U koji lik i karakter ste najlakše ušli?

- Sa velikim zadovoljstvom sam prvo proučavao i pročitao sve što mi je došlo do ruke o knezu Pavlu i lozi koja je tako nesrećno nestala sa scene. Mislim da sam imao prostora sa njegovim likom i da sam ga uradio na pravi pozorišni način. Nisam pravio imitaciju već svoju verziju kneza Pavla. Ponekad su me zvali sa centrale JDP da kažu kako me čekaju neke starije gospođe na ulazu - da se pozdrave, slikaju i dobiju autogram. Sećam se jedne anegdote, kada su me čekale na ulazu tri gospođe. Dolazim presvučen, u crnoj kožnoj jakni, nemam više ni zalizanu kosu. Bile su razočarane...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)