VREME NEPROLAZNO: Spušteno u poštansko sanduče, pismo nekoliko sati dodiruju koverte u koje su zapakovani delići tuđih sudbina

Ana Ristović

12. 01. 2021. u 18:56

ВРЕМЕ НЕПРОЛАЗНО: Спуштено у поштанско сандуче, писмо неколико сати додирују коверте у које су запаковани делићи туђих судбина

Ana Ristović / Foto P. Milošević

Telefonska govornica (na kovanice) i telefon sa brojčanikom (na okretanje)

Nije bilo lepše zabave, jedno vreme, za mene i za moju drugaricu, u osnovnoj školi, nego da svratimo u obližnju telefonsku govornicu, ubacimo novčić i okrećemo brojeve nepoznatih ljudi. "Halo? Ovde RTS! Izvučeni ste kao specijalni dobitnik naše nagrade. Dođite sutra da je podignete." Jednom prilikom okrenule smo nepoznat broj zapisan na zidu govornice, ispod kojeg je pisalo "Igor". "Igore, zdravo, ovde Jelena", rekla je drugarica nešto izmenjenim, ozbiljnim glasom. "Ja sam tvoja nova komšinica, i volela bih da se nađemo i odemo na kafu..." Igor kao da nije bio toliko iznenađen, ko zna, možda je sam zapisao svoj broj na zidu govornice i zbog toga je tako lako i pristao na sastanak, već sutradan, u pet popodne, kod bioskopa "Fontana". Izdaleka smo gledale čoveka u lepoj košulji, sa ružom u ruci, kako se znojeći sve brže premešta s noge na nogu. I smejale se, pobednički i klinački, a onda - zbrisale. Govornica koja se nalazila u našem kraju, na čijem mestu se danas ne nalazi ama baš ništa, pamtila je dugo naš smeh, čak ni nakon toga što smo izgubile potrebu da zalazimo u nju i zamajavamo narod. "Halo! Halo! Ovde devojka vašeg supruga!" Duga tišina, trajni ambis.

Beograd je prvu javnu govornicu dobio 1901. godine, a tvrdi se da ih danas u Srbiji ima 8.500. I sve se ređe koriste. Onih na HALO kartice još i ima, a onih u koje ubacuješ metalni novčić više ne. U nekim poštama tužno stoji niz govornica na koje je zalepljeno parče papira na kojem piše: "Van funkcije". Pad novčića u stomak govornice odjekivao bi dugo i nakon što se veza uspostavi i prekine. A tek telefoni sa brojčanicima na okretanje koje činite ili prstima ili olovkom čuvajući sveže nalakirane nokte, i tako do u beskraj, samo zato što sa druge strane imate telefonskog dvojnika... Zajedno sa njima, i dvojnici su otišli u istoriju.

Halo? Halo? Ima li koga?

Kućni projektor

Postoji jedan snimak koji posebno pamtiš i kojem se uvek iznova smeješ u sebi kada ga se prisetiš: na slici, bez tona, vidi se velika poljana kraj Dunavskog keja, a u daljini sitna bela tačka koja, kako se približava, postaje devojčica koja trči preko poljane, usred dana, obučena u baletsku haljinicu, dok na nogama ima baletanke. Kikice poskakuju u vazduhu zajedno sa njenom koreografijom "leptirića", i, kako se približava kameri, lice joj je sve ozarenije, da bi se konačno ispred nje razvuklo u široki osmeh zajedno sa rukama koje drže krajičke belog tila. Taj osmeh namenjen je samo jednoj osobi, njenom ocu koji je snima kućnom kamerom, zaustavljajući dah, i pokušavajući da što uverljivije sačuva taj dragoceni trenutak. Leto je, toplo je, podnevno doba dana, na poljani skoro da nema nikog osim male balerine, kojoj je prostor stana postao nedovoljan za koreografije, i njenog strpljivog oca, punog razumevanja i ljubavi.

Ta devojčica si i danas ti, iako misliš da je vreme odrastanja davno prošlo.

Kućna kamera se nosila svuda i pratila je svaki događaj, svaki izlet, svako putovanje, pa i dragocene trenutke koje je vredelo zabeležiti u vremenu, kao što su trenuci pisanja prvih slova, učenja, polaska u prvi razred, glupiranja, druženja i dokoličarenja. Otac bi snimao, želeći da zabeleži svaki trenutak odrastanja svoje kćeri i lepe trenutke u kojima se družilo sa prijateljima, opuštalo i išlo na letovanja i zimovanja. Filmovi su se slali na razvijanje u Nemačku, u KODAK u Štutgartu, jer, drugačije nije moglo, i otuda su stizali namotani na male crne kolutove i upakovani u žute prepoznatljive koverte. Čudesni trenutak projekcije okupljao je sve članove porodice, a ponekad i komšiluk, prethodilo mu je širenje velikog belog platna preko jedinog slobodnog zida u kući, s obzirom na to da su svi ostali bili prekriveni policama za knjige. A onda biste svi, bez daha, sa nestrpljenjem iščekivali da uz tiho zujanje koje je ispunjavalo sobu ugledate na zidu nešto što ste možda i zaboravili, vreme izgubljeno, vreme neprolazno, vreme zagledanosti u drugog (zbog kojeg se kamera i nosila sa sobom), tako drugačije od današnjeg vremena zagledanosti u samog sebe, vreme svevišnjeg autizma selfija i selfiranja. I sveopšteg foliranja.

Pisma

Pošiljku čini i vreme koje provodi putujući od jedne osobe do druge. Vreme osobe koja iščekuje pismo i vreme osobe koja je pismo napisala, prepliću se sa fragmentima i dodirima koje na poslatom pismu ostavlja međuvreme: spušteno u poštansko sanduče, pismo nekoliko sati dodiruju koverte u koje su zapakovani delići tuđih sudbina, ni boljih ni gorih, jer sve su jednake u svojoj osuđenosti na jezik. Zahuktali vozovi, tamni vagoni rezervisani za poštu koji uvek odišu nekom čudnom nesigurnošću i strepnjom, jer njima, verovatno, u mislima putuju i pošiljaoci i primaoci važnih poruka. Avioni u kojima svako pismo, čak i ono pisano sasvim racionalnom rukom, uspeva da prodre kroz oblak. Autobusi, poštanska kola, hladovina poštanskih pregrada i fioka. Manikirani nokti službenica. Zadihanost užurbanih poštara ili opuštenost onih koji su svratili u komšiluk na rakijicu i sada pisma stoje, šćućurena u velikoj izlizanoj crnoj torbi, stisnuta između njihovih trbuha i ruba stola na kome se gordo uspravlja jedna jedina čašica, u rano prepodne.

Vreme pisma koje ste poslali ili koje ćete dobiti nije samo vaše vreme. Ono je vreme svih onih i svega onoga što je njegovu kovertu, makar i ovlaš, dodirnulo. Za svega nekoliko dana, to je čitav jedan svet u malom, i nekoliko romana, balzakovske ambicije i širine. Ukoliko sa nestrpljenjem iščekujete upravo određeno pismo, to je i vreme osobe koja će vam ga poslati, njeni dani koje ste u mislima proživeli priželjkujući određenu sadržinu. U jednom trenutku njena ruka koja piše bila je i vaša, a da to niste ni primetili. Pokrili ste je dlanom, kao što se pokriva ruka deteta koje ispisuje prva slova.

(Iz knjige eseja i priča "Knjiga nestajanja", u izdanju "Arhipelaga")

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)