PRAVI KRITIČAR UVEK STVARALAC: Odlazak filmskog reditelja i scenariste Nikole Stojanovića (1942-2021)

Božidar Zečević

10. 01. 2021. u 06:34

ПРАВИ КРИТИЧАР УВЕК СТВАРАЛАЦ: Одлазак филмског редитеља и сценаристе Николе Стојановића (1942-2021)

Foto Tanjug

"JA sam čekao epidemiju i evo došla je. Pripremam sada jedan balkanski Dekameron" govorio je koliko jesenas, u Nišu, Nikola Stojanović.

A mislio je ozbiljno, jer je iza njega stajao jedan veliki i ispunjen "filmski život", satkan od najrazličitijih iskustava i saznanja. Bio je, kao i Pazoloni, okrenut umetnosti, istom merom koliko i njenom razlogu. Emeritus Stojanović (svoj radni vek krunisao je kao profesor istorije filma na beogradskom FDU) bio je u svakom trenutku sposoban da svoje ogromno znanje i erudiciju upotrebi u polju umetničke prakse. Kompletna stvaralačka ličnost u svakom pogledu, intelektualna gromada i vrstan reditelj, Stojanović je oličavao pojavu "integralnog sineasta". Bio je veliki učitelj, drag, pristupačan, omiljen među prijateljima i studentima.

Rođenom pre 79 godina u blizini Leskovca, odraslom u Beloj Crkvi, Titogradu i Sarajevu, Stojanoviću je kinematograf postao vokacija "od mladih dana" bez obzira na to što je diplomirao arhitekturu (1965), mada ni to nije slučajno: kako je smatrao prvi teoretičar filma Rićoto Kanudo, arhitektura i muzika izvori su Sedme umetnosti: zajedno počivaju na pojmovima "strukture i estetike". Najraniji stvaralački period Stojanovićev nije mogao proći bez omaža amaterizmu, tada visoko cenjenom u nas. U Kino-klubu "Sarajevo", pripadao je generaciji svog nešto starijeg brata Velimira Stojanovića (1940-1984), takođe vrsnog autora i kritičara, kao i sopstvenom, pobunjeničkom krugu (Komosar, Matić, Hadžidedić, Kadić i dr.), sa zapaženim filmovima "Bluz", "Torzo", "Draga Irena". Potonji je poslužio kao okidač za prvi Stojanovićev dugometražni igrani film "Draga Irena" (1970), kome je autor pristupio posle povratka sa studijskog boravka u Francuskoj tokom burne i prevratničke 1968. godine.

Iz filma "Draga Irena", Foto: Printskrin

Među naročitim Stojanovićevim dometima je i filmski časopis "Sineast" (1967-1991), jedna od najboljih kritičkih panorama domaćeg i svetskog filma u bivšoj Jugoslaviji. Negujući filmsku misao na najvišem nivou, glavni urednik "Sineasta" Nikola Stojanović izgradio je sledeći stav: "Za mene je pravi kritičar stvaralac. Kao što je i umetnik koji stvara film stvaralac. Pisati kritiku je oblik stvaralaštva i to vrlo odgovoran". Tadašnji mladi kritičar bio je obrazovani sineast, sa izgrađenim kritičkim aparatom i metodom, koji nije ustupao pred naučnim. O tome i o mnogim drugim tajnama filma decenijama se moglo čitati u Stojanovićevom "Sineastu" iz izvora plejade svetskih reditelja od Kurosave, Drejera i Velsa do Kopole i "novog Holivuda", uz specijalne brojeve, i danas nezaobilazne filmske kompendijume o filmskoj muzici i kameri. Nema sumnje da je kritički pristup, koji je Stojanović gradio u "Sineastu" imao odlučujućeg udela u stvaranju njegove monografije o Akiri Kurosavi (sa kojom je doktorirao na FDU), i danas jednom od najboljih studija o jednom od najvećih reditelja u istoriji filma.

Kritici ni u jednom trenutku nije ustupala Stojanovićeva umetnička praksa. Kratkim i srednjemetražnim filmovima "U kuhinji", "Hakari", "Čin", "Žeđ" i "Triptih", nastalim između 1975. i 1982. godine i nagrađenim na mnogim domaćim i stranim festivalima, Stojanović je značajno doprineo rađanju "filmske novele" kao žanra u našem filmu.

PLAKAT Film "Poslednji valcer u Sarajevu", Foto: Promo

Dugometražni igrani filmovi "Polenov prah" (1974) i "Pogled u noć" (1978) predstavljaju posebna poglavlja u njegovom stvaralaštvu, naročito film "Od zlata jabuka" (1986), polifono delo - omaž vremenu Stojanovićevog odrastanja. U zreloj fazi Stojanović pruža nov dokaz sinematičke inspiracije koja stoji u znaku apokalipse: kratki film "Kraj milenijuma" (1995) malo remek-delo, pobuna protiv krvavog košmara jednog nametnutog i nepotrebnog rata. Pred nama se odvijala drama postojanja u svom najčistijem i najsurovijem vidu. Ova freska kataklizme monumentalnih razmera delovala je snagom otkrivenja. U završnoj etapi svog stvaralaštva, Stojanović je ispoljio sklonost ka istorijskoj sintezi u globalnoj metafori. Bio je to "Poslednji valcer u Sarajevu" ili Belle Epoque (2001), zasnovan na Principovom Vidovdanu i znacima epohe, upletenim u sudbonosnu pobunu celog jednog naroda. Ovim igranim filmom Stojanović nas je uveo u veličanstveni i strašni HH vek jednim bertolučijevskim zamahom. Bila je to vrhunska tačka celog Stojanovićevog stvaralaštva: apogej duboko proživljenog iskustva, istovremeno i nov dokaz sinematičkog nadahnuća. Pokret je duša ovog filma, sačinjenog od svetlosnih otisaka stvarnosti kao, uostalom, ceo stvaralački vek Nikole Stojanovića, koji doživljavamo kao akorde jedne grandiozne fuge.

Nažalost, posledice života nisu mu dozvolile da započne svoju novu pobunu protiv pandemije zla. Vizija "Dekamerona" u našem veku ostala je samo kao namera jednog nepokornog stvaralačkog života.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)