Kultura

INTERVJU Milčo Mančevski: Dobri filmovi ti taknu srce

Ана Попадић

13. 09. 2022. u 13:10

NA impresivnu listu od pedesetak internacionalnih nagrada, među kojima je i venecijanski Zlatni lav za debitantsko remek-delo "Pre kiše", makedonsko-američki reditelj i scenarista Milčo Mančevski nedavno je dodao još jednu - priznanje "Živojin Žika Pavlović" koje mu je dodelio Leskovački filmski festival LIFFE.

ИНТЕРВЈУ Милчо Манчевски: Добри филмови ти такну срце

foto: Civitella Ranieri Foundation

Reditelj, autor filmova "Prašina", "Senke", "Majke", "Bikini Mun", "Vrba" i "Kajmak" (čija premijera se očekuje uskoro), koji već decenijama živi u Njujorku gde se, osim režije, bavi i profesurom, ali i fotografijom, nagradu sa imenom velikog Žike Pavlovića preuzeće lično u Leskovcu, na festivalu koji počinje 15. septembra.

- Pavlović je jedan od mojih omiljenih autora. Njegovi filmovi su jednostavni, a suštinski. Svet kojim se bavi duboko je interesantan - kaže, u ekskluzivnom razgovoru, za "Novosti", Milčo Mančevski i dodaje da je na njegov rad uticala nekolicina autora sa prostora bivše Jugoslavije. - Pored Živojina Pavlovića, veoma poštujem i Makavejeva, Sašu Petrovića, Gorana Markovića... Učio sam od njih.

Svetska kinematografija danas se preselila na striming servise. Da li je to, po vama, dobro ili loše za film?

- I dobro i loše. Važno je da se snima i da se gleda, a još je važnije da se snimaju i gledaju dobri filmovi, oni koji te teraju da razmišljaš, koji ti taknu srce ili te uzbude, makar te rastužili ili naljutili. To je pomalo kao sa pivom - možeš ga kupiti u samoposluzi i popiti kod kuće, ali lepše je kad ga popiješ u kafani s društvom. Ugođaj je različit kada sedite u bioskopu i doživljavate film istovremeno sa još stotinu ljudi, kada te zvuk okružuje, slika je ogromna, a glumci su, kao što je rekao Maršal Makluan, bogovi (dok su na TV ekranu isti ti glumci samo mali prijatelji), kad moraš da se fokusiraš samo na film pred tobom, kad moraš da se pokoriš bioskopskom rasporedu...

Ali, bolje je da se napravi i taj kompromis i da se film gleda kod kuće nego da se ne snima ili da se snimaju gluposti. Striming servisi imaju ogromne pare, više nego klasična holivudska studija, i nadam se da će deo toga trošiti i na manje, ezoteričnije, čudnije, a dublje filmove.

Svedoci smo krupnih istorijskih promena, ali i velike revizije istorije. Da li vam se čini da je svet preterao u "precrtavanju" prošlosti, u prekrajanju nekih istorijskih činjenica, odricanju dela nasleđa?

- Verovatno je to deo preispitivanja, u smislu teza-antiteza-sinteza. Mislim da nije loše kontinuirano ili periodično preispitivati ono što mislimo da je istina ili istoriju jer se ispostavi da je posredi jasnija perspektiva gledanja. Ali! Mislim da je veoma važno da se to radi sa konstruktivnih i dobronamernih pozicija. U suprotnom, dobijete ono na šta ste, čini mi se, aludirali, to jest, agresivno, ideološko, džangrizavo, zlonamerno držanje lekcija umesto istinske rasprave.

Već decenijama živite i stvarate u Americi, ali "ne odustajate" od Balkana i naših priča. Kako ste "pomirili" Ameriku i Balkan u sebi?

- I njujorško i balkansko iskustvo su sastavni delovi mene i kao čoveka i kao umetnika. Ja se tome radujem. Geografija nije bitna, ljudi su svuda manje-više isti. Ali, bogatstvo je kada se u čoveku nadopunjuju i sukobljavaju dve vitalne kulturne i intelektualne baštine. Jugoslaviju sam napustio nakon gimnazije da naučim filmski zanat, ali kad sam se vratio tadašnji me establišment nije prihvatio. Ne čudi me, jer nisam ni ja njih, njihovo korumpirano poltronstvo i anemičnu umetnost. Zato sam se spakovao i preselio u Njujork. Prve profesionalne korake i uspehe doživeo sam u Njujorku. Nakon toga sam se vraćao da radim u Makedoniji kao stranac. Projekte koje sam snimao u Makedoniji donosio sam iz inostranstva spakovane, i kreativno, i finansijski. Bio sam Njujorčanin na privremenom radu u Makedoniji, na Balkanu. Inače, verujem da je svaka dobra priča univerzalna. Ako vredi i ako autor ume da je dobro ispriča, razumeće je i u Brazilu i u Japanu. Imam takvo iskustvo sa svojim filmovima i fotografijama. Naravno, autor mora biti dosledan kako bi ga razumeli. Meni je jasno da uvek radim za najmanje dve publike, domaću i stranu, i to te tera da budeš posebno pažljiv.

Vaš novi film "Kajmak" (za koji ste rekli da je "bezobrazna komedija") ponovo je smešten u Makedoniju?

- "Kajmak" će imati premijeru na jednom velikom festivalu, ali ne smem još da otkrivam na kojem. U pitanju je priča o ljudima koji pokušavaju da dobiju najbolje od života, trude se da "pokupe kajmak". Hteo sam da snimim ljubavnu priču za odrasle, kompleksnu, realističnu, interesantnu, jer su mi malo dojadile limunade gde se mladić i devojka slučajno sretnu, zaljube, pa se razdvoje, ali na kraju ipak žive dugo i srećno. U "Kajmaku", dva para žive jedan pored drugog, ali se po svemu razlikuju. Počinju da liče jedni na druge tek kad se kod bogatih doseli rođaka sa sela, a kod siromašnih žena zatekne muža u krevetu sa prodavačicom kajmaka.

U najavi za novi film kaže se da je reč o "nemilosrdnoj kritici malograđanstva i licemerja". Da li ste inspiraciju pronašli u našoj stvarnosti?

- Naravno, licemerja i malograđanštine ima na tone, ali ne samo kod nas. "Kajmak" jeste jedno malo ogledalce naše stvarnosti, ali je i ogledalce toga kako se lažno živi i u svetu. Treba se izboriti za sopstvenu slobodu, ma koliko to starinski zvučalo. "Kajmak" je "bezobrazan" iz više razloga, ali najviše zato što se suprotstavlja trenutno nametnutoj ideologiji. Staljinizma i ždanovizma ima koliko hoćeš u današnjoj svetskoj kinematografiji.

Posle Zlatnog lava i velikog broja drugih priznanja, postaje li lakše ili teže finansirati nove filmove?

- I jedno i drugo. Lakše je zato što ja kao brend stojim iza projekata i postoje finansijeri i publika koji vole i traže moje filmove. Producenti znaju da će filmovi biti dočekani sa interesovanjem. S druge strane, teže je zato što producenti ili kritičari očekuju određenu vrstu filma, žele da te stave u strogo definisanu fioku, a ja ne volim da se ponavljam, pa je svaki moj film na neki način različit. Kad su očekivali "Posle kiše", ja sam im dao "Prašinu".

Upravo je završen Filmski festival u Veneciji, na kome je "Pre kiše" 1994. doživeo "kišu" priznanja, uključujući i ono najvrednije. Vraćate li se ponekad u mislima u tu noć velikog trijumfa?

- Nemam vremena za prošlost, jer se bavim filmovima, pričama, slikama, umetnošću koju radim u ovom trenutku. Radujem se umetnosti koju trenutno stvaram. Na svoj način shvatio sam reči velikog Đila Pontekorva kad mi je dodeljivao desetu nagradu te večeri: "Basta, sinjor Mančevski!" On je hteo da kaže da mi je dovoljno nagrada na tom izdanju Venecije, a ja to tumačim ovako: dovoljno sam se bavio nagradama i priznanjima, treba se isključivo fokusirati na umetnost, makar ona bila ezoterična ili neshvaćena. Nagrada dovoljno za dva života.

"Vrba" od oktobra u bioskopima

U Kulturnom centru u Beogradu i u "Rodi", 2. oktobra biće održana srpska premijera poslednjeg filma Milča Mančevskog "Vrba". Već sledećeg dana, ovaj film koji je nagrađen na festivalima u Londonu, Valensiji, Portugaliji... biće prikazan u Novom Sadu i u bioskopima širom Srbije.

- Srpska premijera "Vrbe" bila je odložena zbog kovida. Eto, "Vrba" je pobedila kovid. U "Vrbi" imamo tri isprepletene priče o porodicama koje žele decu, ali ne mogu da ih imaju. Dve priče su savremene, a jedna je srednjovekovna. Formalni pokretač priče su paralele i kontrasti između tih priča, ali važnije su emocije glavnih junaka.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
HAOS U UKRAJINI: Zelenski je doneo odluku koja je šokirala mnoge

HAOS U UKRAJINI: Zelenski je doneo odluku koja je šokirala mnoge