SVA JE PRILIKA DA SE NAŠOJ CIVILIZACIJI BLIŽI KRAJ: Miroslav Aleksić pesnik, laureat "Drainčeve nagrade"

PEDESET i treći "Drainčevi književni susreti" otpočeće 29. avgusta, dodelom "Drainčeve nagrade" prokupačke Narodne biblioteke Miroslavu Aleksiću - kojem je, posle Zmajeve, i ovu prestižnu poetsku nagradu donela knjiga "Kafkino matursko odelo".

Foto B. Lučić

U toj zbirci u izdanju novosadske "Pravoslavne reči" ukrštaju se daleka podneblja i raznoliki prostori, od Boke i Hercegovine do Kube, i pominju mnogi znameniti pisci i mislioci, od Aleksija Vezilića i monaha Josifa Tropovića, do samog Drainca, Raičkovića, Pikasa, te "naslovnog junaka" - Kafke.

Zbirka "Kafkino matursko odelo" označila je tri i po decenije vašeg "zvaničnog" pesničkog postojanja i delovanja. Koliko se zbirki u tih 35 godina steklo i može li se kroz njih sagledati vaš rast?

- "Kafkino matursko odelo" je moja sedma pesnička zbirka. Neposredno posle nje izašla je i knjiga "Travarev naslednik", koja predstavlja obiman izbor iz mog stvaralaštva. Čini mi se da pripadam onoj vrsti pesnika koje odlikuje poetička doslednost, bez velikih zaokreta. Sigurno je da će pažljiv čitalac sagledati neku vrstu mog duhovnog sazrevanja kroz sve te godine. Ipak, pesma "Povratak", s kojom sam pre 37 godina drugom nagradom na Festivalu jugoslovenske poezije mladih u Vrbasu ušao u veliki i divni svet poezije, u sebi već sadrži taj specifičan i samo moj stvaralački kod.

"Kafkino matursko odelo" ovenčano je već nizom nagrada. Kakvo je vaše mišljenje o nagradama, pesničkim? Može li se pesništvo precizno i pravedno odmeravati?

- Nagrade su uvek imale značaj, ali danas je njihova uloga najveća. Nekada je institucija izdavača bila zaštićena izdavačkim savetima, izborom kompetentnih urednika, recenzenata, lektora... Tako se štitio kvalitet. Danas je puno amaterizma i na delu je nedostatak kriterijuma. Kao što je sada na internetu svako novinar, tako svako može da ode u štampariju i odštampa svoju knjigu poezije. Kod čitalaca to stvara kakofoniju mnoštva glasova i u tome se teško razabrati. Zato velike književne nagrade s tradicijom zapravo svojim užim izborima i nagrađenim knjigama skreću pažnju na ono što je istinski dobro. To, naravno, ne znači da među onima koji nisu ušli u vidokrug nagrada nema dobrih knjiga i stvaralaca.

Šta za vas znači ova nagrada koja nosi ime Rada Drainca? Vidite li, i u čemu, svoju čitalačku ili autorsku sponu sa njim?

- Nagrada koja nosi ime velikog, suštog i tragičnog srpskog pesnika mi je jedna od najdražih. I sva ta topla Toplica i Trbunje plavo od šljiva i Prokuplje su mi u srcu. A spona s Draincem ima mnogo. Ključna je možda to nemirenje sa svetom bez empatije, punim duhovnog praznoslovlja. Jedan moj stih kaže: "Svet je komora u kojoj se čuva odsutnost Božja."

Jedan od "junaka" i sam Drainac, ali i mnoga druga pesnička imena poput Steve Raičkovića, Dare Jevrić... Na koji je način Drainac upleten u vaše stihove?

- Za pesnika je sav stvarni i nestvarni svet pesnički materijal, glina u kojoj vaja, da probam da budem slikovit.Tako je i sa životima pesnika i njihovim delima. Kad nam Stevan Raičković jednog popodneva govori "Niti" u porti Velikogospojinske crkve u manastiru Savini, pored drevnih, upatinjenih grobova, to je ekskluzivno poetska situacija. Na pesniku je samo da pokuša da ni jednom jedinom reči ne povredi tu savršenu sliku. A Drainac je u mojoj pesmi, u tuđem svetu i jeziku, u Parizu, violinista u bioskopu nemih filmova. To je zaista i bilo njegovo zaposlenje. Oni koji čitaju i poznaju Drainca shvatiće ironiju jednog glasa koji u toj pesmi kaže: "To je onaj ukleti violinista."

Junak ove zbirke je i sam Kafka. Kakvo je značenje Kafkinog maturskog odela?

- Kafkino matursko odelo je metafora za inicijaciju u svet neslobode u kojem mi danas živimo, ali i za svaku vrstu nasilja nad čovekovim integritetom i identitetom. U tom svetu možeš biti zatočen zbog neprimljene vakcine iako si zdrav. Trajno možeš ostati u podnožju brda na kome se nalazi Zamak. Možeš biti oklevetan i izopšten, ili prosto zaboravljen kao u devetom krugu Danteovog "Pakla". Kao što nas suženi otvor zenice štiti od pogubnog dejstva zaslepljujućeg svetla, tako nas naše neznanje štiti od spoznaje o pravoj prirodi vladara Zamka. Neke moje pesme dotiču se tog i takvog sveta i civilizacije kojoj se, sve su prilike, bliži kraj.

Šta određuje pesnika u odnosu na proznog pisca, način na koji vidi i sagledava svet ili njegov jezik, način na koji stvarnost pretače u tekst, stih?

- Vrlo često su dobar pesnik i prozni pisac u istom čoveku. Neki od naših najvećih pesnika pisali su i najbolju prozu, da spomenem samo Crnjanskog i Rastka Petrovića kao dobre primere. Nije, dakle, reč o nečem bitno razdvojenom, da ne kažem suprotstavljenom. Pored specifičnosti formalne prirode, ono što razdvaja pesnički tekst od proznog, da sasvim pojednostavim, jeste što pesma u većoj meri sugeriše ili nagoveštava, a proza je eksplicitna.

Može li, i mora li, uloga poezije da se opiše romantično, da li ona mora da ulepšava i oplemenjuje, ili je i njen cilj, makar u zla i prelomna doba, da zapita, zamisli?

- Ako je nešto zaista poezija, ono samim postojanjem oplemenjuje i ulepšava svet, a kada se odaziva na izazove vremena svakako čini da se zapitamo i zamislimo.

PRVI STIHOVI U GIMNAZIJSKOM LISTU

PESNIK iz Vrbasa, Miroslav Aleksić (1960) prve je pesme objavio u gimnazijskom listu "Mladi dani" 1977. godine u Vrbasu. Danas je pomoćnik upravnika Biblioteke Matice srpske i urednik tribine "Savremeni čovek i savremeni svet" u toj najstarijoj srpskoj kulturnoj ustanovi. Član je Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i jedan je od osnivača Društva novosadskih književnika, ali i učesnik Osnivačke skupštine Udruženja književnika Republike Srpske. Bio je sekretar Festivala jugoslovenske poezije mladih i upravnik Narodne biblioteke "Danilo Kiš" u Vrbasu. S pesnikom Blagojem Bakovićem osnovao je i vodio izdavačku kuću "Slovo" i list za decu "Rastimo", a s pesnikom Đorđom Sladojem pokrenuo je časopis za književnost, umetnost i kulturu "Trag".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije