KAD JE BEOGRAD "DISAO" POZORIŠTE: Naš slavni komediograf Branislav Nušić bio je i upravnik, novinski urednik i prvi menadžer teatra

KAKAV je pisac Branislav Nušić poznato je i onima koji retko čitaju i zalaze u teatar, ali kakav je bio upravnik i urednik prvih pozorišnih novina u Srbiji otkriva, između ostalog, nedavno izašla knjiga Jelice Stevanović "Narodno pozorište u ogledalu vremena" (I deo), u izdanju Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, koja je nastala na autorkinoj doktorskoj disertaciji.

Jelica Stevanovićjužin sa članovima Književno-umetničkog odbora NP, 1901. Sede (sleva): M. Glišić, Južin, B. Nušić, S. Sremac; stoje (sleva): D. Brzak, J. Veselinović, Foto Muzej pozorišne umetnosti

Knjiga obuhvata sva izdanja listova, časopisa i novina Narodnog pozorišta od 1901. i Nušićevog "Pozorišnog lista", pa do početka Drugog svetskog rata. Za obične čitaoce posebno je zanimljiv upravo taj, prvi period kada se na čelu kuće našao slavni komediograf. Odlukom tadašnjeg ministra prosvete Pavla Marinkovića imenovan je 14. jula 1900. na mesto dramaturga i upravnika nacionalnog teatra. Odmah po dolasku na funkciju, Nušić je pokazao preduzimljivost, veštinu i današnjim rečnikom rečeno - sjajne menadžerske sposobnosti. Birao je reditelje, angažovao slikare i mlade arhitekte, nabavljao kostime (naročito istorijske), od Ministarsva vojnog "potraživao" uniforme, organizovao popravku zgrade, pa i "popravku" glumačkih plata...

Jelica Stevanović, Foto Muzej pozorišne umetnosti

Da bi se stekla slika o radu nacionalnog teatra toga doba (samo tri decenije od njegovog nastanka) treba znati da su predstave imale tek nekoliko izvođenja, ponekad i samo jedno, premijerno. Apsolutni rekorder bila je "Koštana" koja je za četrnaest sezona (1900-1914) odigrana pedesetak puta. Predstave su bile spremne za izvođenje već posle nekoliko proba: obično su sami glumci "aranžirali" mizanscen i povezivali scene. U nedostatku stručnog obrazovanja, oslanjali su se na talenat, temperament i posebno na suflera kojeg je često mogla dobro da čuje i publika u sali. Dekor nije pravljen za svaku predstavu. Postojale su tipske dekoracije - salon, seoska kuća, dvor, šuma... Kostimi su nabavljani i iz inostranstva, poklanjala ih je i kraljevska porodica kao i ugledni građani, dok su glumice često šile kostime i to "više prema ličnom ukusu nego potrebama predstave".

Branislav Nušić, Foto Muzej pozorišne umetnosti

Nušić je kratko ostao na mestu upravnika: od leta 1900. do januara 1902. godine. Jedan od njegovih prvih poduhvata bilo je štampanje "Pozorišnog lista", samo šest meseci po stupanju na funkciju.

Čim je došao na čelo nacionalnog teatra Nušić je poželeo da pokrene pozorišni časopis.

Od kada je osnovano 1868. Narodno pozorište svake večeri i za svaku predstavu, štampalo je takozvanu "pozorišnu listu", odnosno plakat koji je postavljan negde u zgradi na vidnom mestu, u gradskim izlozima, a uobičajeno je bilo i da ih momci nose pretplatnicima (zapravo publici) na kućnu adresu - otkriva Jelica Stevanović, muzejski savetnik u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije. - Ovi plakati imali su i neku simboličnu cenu, pa je Nušić došao na ideju da za isti novac štampa novine.

Južin kao Otelo, Ričard III i Ruj Blaz, Foto Muzej pozorišne umetnosti

Upravnik je bio i urednik sa samo jednim saradnikom - Jeftom Ugričićem. Za dvanaest meseci koliko je "Pozorišni list" postojao, objavili su više od 800 strana, na kojima su izlazili plakati i drugi pozorišni sadržaji, poput najava premijera, biografija autora, priča o tome kako je određeno delo nastalo ili odigrano na nekoj svetskoj pozorišnoj sceni.

"Pozorišni list" nije bio namenjen širokoj javnosti već pozorišnoj publici. Ono što je posebno važno je činjenica da istraživačima pruža odličnu građu za izučavanje tog perioda. Tim pre što je građa pretrpela veliku štetu, budući da su u oba svetska rata bombe padale u Narodno pozorište i to baš u arhiv. Zahvaljujući Nušiću, o 1901. ostali su bogati tragovi i zabeležene sve plakate, podele i predstave koje su igrane iz večeri u veče - ističe naša sagovornica.

- Saznajemo kako je Beograd "disao", koliko je voleo teatar i koliko mu je bio značajan. Jedna od Nušićevih ideja bila je i da pokrene međuslovensku pozorišnu saradnju, povezujući umetnike sa sličnog ili istog govornog područja...

Tako je "sačuvano u vremenu" da je prvi značajni gost koji je došao u Beograd bio knez Aleksandar Sumbatov Južin, tada vodeći glumac i dramski pisac Imperatorskog teatra iz Moskve.Odigrao je u Beogradu četiri predstave, donoseći na scenu Otela, Ričarda Trećeg, Ruja Blaza i Kina.

Nušić je tada pokrenuo neviđenu marketinšku kampanju! Mesec dana unapred "Pozorišni list" počeo je da najavljuje gostovanje Južina. U Beogradu se osnivaju odbori za doček i u njemu okupljaju glumci, kao i viđeniji ljude toga doba. Objavljuje se Južinova biografija, a deo odbora odlazi u Novi Sad da sačeka visokog gosta i vozom doprati do Beograda. Tu ga je čekao spreman fijaker koji ga je odvezao do hotela. Ruski umetnik svakog dana je obilazio različite znamenitosti, a bio je u audijenciji i kod kralja i kraljice.

Ansambl Narodnog pozorišta 1901. godine, Foto Muzej pozorišne umetnosti

Pozorište je Južinu u čast priredilo kao matine svoju najpopularniju predstavu, "Đido", ali je za ovu priliku obnovilo i predstavu "Okovi" nastalu po Južinovom tekstu. Da bi ugledni gost dobio poklon za uspomenu, fotografisani su svi glumci Narodnog pozorišta. U to vreme fotografija je još bila retka pojava, pa se okupio ceo ansambl i otišao u atelje Milana Jovanovića, dvorskog fotografa. Danas, posle 120 godina, to je postalo nemoguće: Narodno pozorište nekoliko puta bezuspešno je pokušavalo da okupi sve svoje umetnike za slikanje... Konačno, od portreta napravljen je veliki tablo i postavljen u izlogu u centru grada, a od pojedinačnih fotografija album koji je predat Južinu.

Organizovan je i "neviđeni" banket za ispraćaj. Događaj za pamćenje i vreme kad je Beograd bio Holivud. Kao sećanje na tu posetu, ostala je i fotografija Južina sa književno-umetničkim odborom pozorišta na kojoj su Milovan Glišić, Nušić, Sremac, Brzak i Janko Veselinović - zaključuje Stevanovićeva.

Nažalost, Nušićev "Pozorišni list" izlazio je samo dvanaest meseci - koliko je i sam pisac opstao na funkciji. Kada je Nušić smenjen, ugasile su se i prve srpske pozorišne novine.

Uvek prisutan

KNjIGA "Narodno pozorište u ogledalu vremena" premijerno je predstavljena na 65. Festivalu festivala u Trebinju. Uostalom i ove, kao gotovo svake godine, našla se jedna Nušićeva komedija na repertoaru: ovog puta "Ožalošćena porodica" Pozorišta "Stevan Sremac" iz Crvenke.

Inače, autorka Jelica Stevanović uveliko sprema i drugi deo knjige u kome će se naći priča o svim pozorišnim listovima i časopisima od početka okupacije 1941. godine do naših dana.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije