KNJIŽEVNA KRITIKA: Svetlost i tama

NOVA zbirka pesama Saše Nišavića "Gavranov hleb", obajvljena u Udruženju za očuvanje baštine Dijak u Priboju 2021. godine sadrži četiri ciklusa: "Gavranov hleb", "Utočište", "Šav" i "Plavet". Nišavić i u ovoj knjizi ostaje u istom krugu motiva i dominantnih preokupacija koje čine njegov duhovni i pesnički svet.

Foto: Privatna arhiva

Kao stvaralac sa iskustvom, u potpunosti porinut u prirodu nastajanja pesme, on, poput Miljkovića, ne nalazi granicu između pevanja i umiranja, što svedoči pesmom "Šav", jednom od najlepših u zbirci. Određujući stvaranje kao veličanstven proces umiranja samog lirskog junaka koji je u svakoj prilici Orfej, kazuje nam o sjedinjenju vokala i smrti, "kriški sunca" sa "kriškama mraka". U toj tački sjedinjenja svetlosti i tame nastaje pesma - "nevidljiva nit pčele". Šta sa njom biva kada se stvaralac rastvori u nepostojanju, iza njenog stvaranja, kazuju nam stihovi objedinjeni naslovom "Pesnik". Jak kontrast između spiritualnosti pesme, njenih vokala i metafora takođe su metafore kukci i smrdibube koji bi da rastrgnu biće pesme koje ipak opstaje zbog konstantnosti pevanja.

Osim što je smrt neophodni sastojak umetničkog stvaranja, ona je sastojak i svekolikog, profanog i bilo kakvog drugog bivanja, do konačnog uvora, o čemu svedoče i pesme "Cipele", "Graktalo", "Suze" i druge.

Razumevajući pesnika kao visokoosetljivo i jurodivo biće, lirski subjekt Nišavićeve poezije kao da iste karakteristike nalazi i u drugima koji pripadaju margini, a koji su sve brojniji. Oni su, da se zaključiti iz pojedinih pesama, nehatni stvaraoci. Iz njihove marginalne stvarnosti izbije neko neopozivo, lirizovano svedočanstvo o stanju duha osetljivih u svetu koje proizvodi konstantnu nelagodnost i teskobu, potrebu svakog čoveka da zaroni u svet oniričkog. Ta potreba konkretno, ali i neophodnost buđenja, u jednoj od pesama ovog pesnika sadržana je u liku i biću beskućnika koji među marginalijama, odbačenim i zaboravljenim stvarima, traži ručni sat na navijanje kako bi se konačno probudio iz višednevnog sna, verovatno sa nadom da svet može biti i drugačiji. To što ne izlazi iz domena nade marginalizovanih je, kako iz svakodnevice vidimo, potpuna nepoznanica za one koji svet kreiraju, kao i odnose u njemu, koji nemaju nijednu karakteristiku koja bi ličila na empatiju, na razumevanje za potrebu čoveka da živi sasvim skromno, u miru.

Takav svet svedočanstvo je dehristijanizacije i istine da čovek, verovatno, nikada nije bio dalje od Boga, da je spreman da bez savesti ruši sve što je svedočanstvo da je bar nekada, On bio među nama. Pored toga, takav svet se na isti način odriče tradicije, svega što bi bilo potpora njegovom identitetu jer baš on, taj svet, kako sami i bez poezije svedočimo, jeste destruktivan i želi da sve počne upravo od njega, od njegovih (ne)dela koja podrazumevaju različite paklene mašine, potope, uništavanje stećaka, zaboravljanje predaka i zemaljsku, profanu slobodu samo za kreatore takvog sveta.

O takvoj bezdanici Vragodola, nevidbogu i vučjoj hajci, svedoči i pesma "Put" posvećena mitropolitu Amfilohiju, kao i pesma "Kost" koja po tonu i duhovnom i duševnom stanju lirskog subjekta podseća na monolog Njegoševog Vladike Danila. Pored nje, kao hrišćanski i pesnički odgovor, jedino što se još može činiti, jesu druge pesme Saše Nišavića ispevane u molitvenom tonu, a među kojima su i "Jefrem Sirin", "Nova Gračanica" i "Pričest" od kojih se iz poslednje vide tragovi pesničke tradicije i njenog značaja. Tu pesmu vidimo kao svojevrstan dosluh s pesmom Veroljuba Vukašinovića "Oprosti, jagnje belo".

Foto promo

S velikim vremenskim odmakom, iz perspektive odraslog čoveka lirski subjekt se osvrće i na vreme svog detinjstva i uglavnom na traumatične tačke koje su ga obeležile, a koje su u vezi sa siromaštvom i uvek majčinim žrtvovanjem i brigom, kao i sa sećanjem na nju. U stihovima ovog pesnika majka ima svetački lik. Njoj su, prirodno, ispevani najlepši, antologijski, stihovi, o čemu svedoče pesme "Srce" i "Igle".

Svemu rušilačkom, što ruži lice sveta, danas suprotstavljamo "Srce":

"Srce si u grumenu zemlje/ Do kojeg dopire žilica/ Velikog korena/ Koji te u trepetu lista podiže/ Među lica bližnjih/ Što ih nemir kovitla/ Dok čekaju milost Gospodnju".

Preporučujemo

Kultura

0 2

KNjIŽEVNA KRITIKA: Srpski mentalitet

05. 04. 2022. u 11:29

Kultura

0 1

KNjIŽEVNA KRITIKA: Obezličenost sveta

29. 03. 2022. u 15:34

Kultura

0 1

KNjIŽEVNA KRITIKA: Odnos prema samopoštovanju

08. 03. 2022. u 17:37

Kultura

0 0

KNjIŽEVNA KRITIKA: Posvete i uznesenja

01. 03. 2022. u 17:32

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije