POZORIŠNA KRITIKA - BITEF: Između šta i kako; rezime 54/55. izdanja festivala

Dragana Bošković

27. 09. 2021. u 14:14

NE ulazeći u odluke žirija, koji je nagradio predstave, za koje su smatrali da su vrh ovogodišnjeg dvostrukog izdanja našeg najvažnijeg pozorišnog festivala, ostaje utisak da se izbor predstava za ovo izdanje sveo pretežno na formu, u kojoj se prikazao uglavnom već viđeni sadržaj, a dvogodišnja izolacija zbog pandemije je teatarsko otuđenje učinila naoko smislenijim.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА - БИТЕФ: Између шта и како; резиме 54/55. издања фестивала

Novosti

Razgradnja ljudskog subjektiviteta", kako je selektor, Ivan Medenica, označio ukupnost ovogodišnje selekcije, u direktnoj je suprotnosti sa ljudskošću, koja je u osnovi dramske umetnosti. Dramsko, pored scenskog, važna je veza i između gledaoca i umetnosti na sceni. Pa tako, činilo se da ni ove godine nije bilo one radoznale publike, koja užagrenim pogledom prati slavne svetske pozorišnike, dok dolaze na Bitefovu predstavu, ili igraju u njoj. Publika Bitefa se svela na profesionalce koji pišu o njemu i takozvane poznavaoce, sklone teoriji i novim izvođačkim praksama, koji prate ono što se kod nas može videti (a Bitef je oduvek bio prilika za to). Ni ovdašnjih "selebritija", glumaca, reditelja, dramatičara, ostalog pozorišnog sveta nije bilo uopšte, ili ih je bilo "u tragovima". Šta li je uzrok tome? Skupe ulaznice, prezauzetost ili, možda, to što je naglašena "obezljuđenost" bila neprivlačna za one koji vole teatar, više od ispitivanja njegovih granica.

Videlo se na ovogodišnjem Bitefu nekoliko zaista dragocenih pozorišnih izvođenja, u detalju, nikada kao celina umetničkog dela. Tu spadaju scene fantastične koreografije i vrhunskog izvođenja u predstavi "Tragovi" Vima Vandekejbusa, potresna nevinost i duhovitost strašila, aktera predstave "Farm Fatale" Filipa Kena, disciplina i koncentracija Miodraga Dragičevića u "Kasparu" Miloša Lolića, originalna vivisekcija ljudske patnje u koreografiji Ehsana Hemeta u predstavi "Opčinio sam te", apokaliptična vizija uspostavljanja onostrane prisutnosti u "Flešu" Franka Vigrua...

No, da bi se opravdao aktivizam protiv ekocida, uz slogan ovogodišnjeg Bitefa, "Na ivici budućnosti" (opšte mesto), pozvane su predstave koje "obezljuđenje" shvataju i prikazuju samo kao sredstvo, a ne kao suštinu, onu promenu, koja je nastala usled katastrofe koju živimo (robot, dron, "zum", publika koja zastupa odsutne aktere...) Možda bi bilo učinkovitije da nam je pozorišna umetnost, koja odgovara na teška pitanja već dve i po hiljade godina, kroz predstave na Bitefu 54/55 odgovorila na pitanje - šta je posle bilo?... To je ta ivica budućnosti, nepoznata, katastrofična, u kojoj ne znamo hoće li biti bolje, ili još lošije, koja drži našu sudbinu kao Gordijev čvor i koju jedino profetska umetnost može da osvetli, makar u metaforičnom smislu. Za to su potrebni emocija, svest, znanje, a igračke prepustimo onima kojima su i namenjene.

Bio je dvostruki Bitef, a, po mogućnosti da vidimo autentične nove svetske predstave i prakse ("tendencije") , bitne za naš duhovni i fizički život, kao da ga nije ni bilo.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)