POZORIŠNA KRITIKA - BITEF: Utopija strašila o spasenju

Dragana Bošković

22. 09. 2021. u 14:33

NA sterilno belom fonu (scenograf Filip Ken), pojavljuju se strašila, ispunjena slamom, sa rekvizitima jedne dečje radio-stanice, a onda im se pridružuje još jedan drugar.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА - БИТЕФ: Утопија страшила о спасењу

Novosti

Stalno pod maskama, sa izmenjenim glasovima, glumci Studija "Vivarijum" Filipa Kena iz Pariza, u koprodukciji sa Kameršilom iz Minhena, insceniraju ekološku utopiju, kao suprotnost svetu iz koga su utekli, punom otrova, bede i samoubistava farmera koji su ih stavili u polja, da plaše štetočine...

Čistota, jasno pokazana belinom prostora u kome se nalaze, kao i njihova lična naivnost i nedužnost, čine antropomorfna strašila i boljim, i osećajnijim od živih ljudi, na čije karaktere industrijski napredak planete ostavlja zločinačke ožiljke. Smireni, raspevani, razigrani, puni nade da se svet još može spasti, strašila koriste svoju primitivnu radio-stanicu za širenje dobrih vesti, ali i za intervjue sa drugim strašilima, da bi se glas o smrtonosnom uništavanju prirode, useva, biljnog, životinjskog i ljudskog sveta proširio dalje, nego što njihovi glasići mogu da dopru. Songovima, pesmama, svojom ograničenom, krutom, izlomljenom fizičkom aktivnošću, strašila nisu samo antipod brzini, zlim namerama i koristoljubivosti čoveka u korporativnom kapitalizmu, nego i utopijski simbol žitelja rajskog vrta, u kome, kako sterilna belina govori, više ničega nema, osim bala suve, mrtve trave, sena, kojim su i ispunjeni, ali je ideja živa i misija još postoji. Vrlo karakteristično za program Kulturnog centra Nanter-Amandje, u predgrađu Pariza, jednom od onih koji, po davnoj odluci Žaka Langa, neguju danas zaboravljeni pojam avangarde u teatru, "Farm fatal" je projekat, performans koji na vrlo avangardan način žive interpretatore na sceni ne zamenjuje robotima, avatarima i video projekcijama, već neživost, koja nam iz naturocida neminovno sledi, prikazuje sa dušom i nadom da borba i tada traje. Veza između kapitaliste-uništitelja, živog čoveka i mrtvog sveta, koji ostavlja za sobom, jesu strašila ispunjena mrtvom travom, ali i oni sami su izdanak prirode, one, koja je nakada bila zelena i rodna.

Beskrajno šarmantna, strašila žive svoj postapokaliptični život sat i po na sceni, jadajući se i uzjamno tešeći, dok ne stigne simbol novog života, jaje, za koje grade pokretnu farmu, da bi se jednom ispilio novi život. Ili neživot, jer se završna scena, kada pokretna konstrukcija sa jajima i strašilima odlazi, može tumačiti i optimistički, i pesimistički, već prema dobronamernosti gledaoca, prema utopiji o spasenju, kao takvoj.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)