FILMSKA KRITIKA: Nada za srpski film

Božidar Zečević

28. 08. 2021. u 10:19

KADA smo povodom filma "Oaza" pozdravili povratak eksperimenta u srpski film nismo znali da ćemo se uskoro suočiti sa još jednim vrednim istraživanjem savremene teme i neobičnog filmskog govora.

ФИЛМСКА КРИТИКА: Нада за српски филм

Foto FCS

Ostvarenje beogradskog autora Slobodana Pešića, koje smo čekali duže nego što je trebalo (od 1987. i njegovog izvanrednog prvenca "Slučaj Harms") - a to, pre svega, zbog samoniklosti i nezavisnosti ovog autora, koji nije hteo ni u jedan postojeći filmski klan - doista nas je iznenadilo zrelošću i vanesrijskom inovacijom, koja stoji rame uz rame sa sličnim - ponavljamo retkim - svetskim pokušajima. Zbilja, istorija filma ne pamti sušnije vreme za istraživanje. Jad i beda. Već evo dvadesetak i više godina, uz sva kanovska i berlinska prenemaganja, ništa se ne miče u stvaralačkim postupcima mladih sineasta, kao da je sa progresom turbo tehnike zamro svaki interes za otkrivanje novih prostora filmske estetike. Sada iz Srbije dolaze vredni prodori u ovo gotovo zaboravljeno područje, i to ne postmodernističko kreveljenje i gender pomodarstvo, već postavljanje novih merila u estetici pokretne slike. Ono što je učinio Slobodan Pešić u ovoj sezoni stoji na liniji tih invencija i veoma me zanima kakve će biti reakcije svetske kritike na njegov eksperiment.

Pomak ne dolazi od teksta, koji potiče od manje ili više popularnog pozorišnog komada Vladimira Đurđevića "Ne igraj na Engleze" (još od 2007, od kada se uz aplauze igra po raznim scenama i kada je trebalo da ponese prvu nagradu za najduhovitiji, a i dalje veoma aktuelan naslov!), kamerne izvedbe savremene strasti za klađenjem na globalnoj fudbalskoj areni, koju podstiču i na svaki način potpiruju domaće kladionice - što je nova napast očajničke praznine našeg bajagi urbanog života. Tri spodobe iz ovog miljea, tri "najbolja druga sa ćoška", nazovi-tipovi ove vapijuće beogradske praznine nadmeću se u praćenju teleteksta engleske fudbalske lige, nekih bezveznih utakmica i nedeljnih panađura ostrvske najniže klase. Tri promašene egzistencije, tri notorna parazita koje je rodilo zlo doba mentalnog i svakog drugog neokolonijalizma, tri (starim žargonom rečeno) lokalna "šalabajzera" - negativni su junaci ovog podneblja, čija se duboka kriza preseca u danu engleskog derbija i uplaćenih tiketa, kojima na kocku stavljaju vlastite i tuđe živote. Boga su izgubili u vlastitoj gluposti i pokušavaju da ga ponovo nađu u bestidnoj blasfemiji. Posle "tragičkog patosa" trebalo bi da usledi ili faktičko samoubistvo ili neka vrsta aristotelske katarze. Ne događa se ni jedno ni drugo nego se očaj produžava u farsu našeg promašenog vremena. Kladioničari i dalje otimaju "porez na budale a uterivači kockarskih dugova obezbeđuju heklere, koltove i čitulje petkom.

U pažljivoj filtraciji literarnog dijaloga, Pešić poseže i za političkom satirom, koja je diskretna, ali delotvorna. Krpelji sa asfalta su u sprezi sa zaštićenim migrantima i njihovim sponzorima, a svi zajedno naveliko implementiraju suvi keš pod patronatom NVO Serbia Without Borders - "Srbija bez granica" - što je famozni neoliberalni slogan: ideja vodilja drugosrbijanske ideologije. Veoma aktuelno deluje i "avganistanski sindrom" prestoničkog podzemlja, gde se prepliću trgovina ljudima, "ljudskim pravima" i drogom. U tim trenucima film deluje kao živi prenos domaćih apsurda.

Film Slobodana Pešića sve ovo prebacuje u permenentni pokret, u ludu vratolomiju beogradskim ulicama, dakle u potpunu suprotnost bilo kakvoj pozorišnoj konvenciji. Dve trećine filma događa se u unutrašnjosti skupog britanskog "bentlija" dopunjenog teletekstom, dok u vidno polje stalno "provaljuju" autentični prizori grada. Tri glumca snalaze se sjajno u ovom dinamičnom mikro-prostoru, inače velikom enigmom za režiju, koju Pešić sigurno rešava poštujući zakone rampe i vorkapićevske "bipolarne organizacije", o čemu i dalje ponjatija nema 90 odsto srpskih reditelja. To je pokazna vežba osnova filmskog zanata iako poenta nije u tome, nego u inventivnom krojenju filmskog prostora i vremena. Ova je tvorba u toj meri ubedljiva da uspeva da sasvim umakne svemu literarnom i teatarskom, otkrivajući šta sve mogu fascinantna kamera u pokretu (Predrag Bambić) i furiozna montaža dokumentarno-igranih pasaža (Milan Jakonić), što su sve čisto filmski postupci, retko prisutni na našem ekranu. Rečju, na delu je mala prolegomena za "filmski film", koja budi nadu da sve u srpskoj kinematografiji još nije izgubljeno.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

LJUDINA: Pogledajte kako je čovek sa štakama spasao povređeno mače u Beogradu (VIDEO)