KADIĆI OSVETILI SILOVANE DEVOJKE: Danilo Petrović Zeko nije nasledio gospodstvo strica vladike Rada

DANILO Petrović Njegoš, sin brata od strica vladike Petra Drugog Petrovića Njegoša, izabran je od mladog, obolelog vladike da ga zameni na vladičanskom tronu.

Mali Zeko, Foto Muzej Beograda, Muzej Srbije, Narodni muzej, Profimedija i Vikipedija

Njegoš je izgleda želeo da Crnu Goru učini svetovnom državom, pa je Pavla, sina rođenog brata, pripremao u Rusiji za knjaza Crne Gore. Pavle je, međutim, u Rusiji umro. Kada je umro i Njegoš, dvadesetčetvorogodišnji Danilo našao se u sukobu sa snažnom opozicijom, koju je uspeo da nadvlada. Proglasio je Crnu Goru svetovnom državom, a sebe knezom.

Inteligentan i darovit, Danilo zbog nižeg rasta i raznih drugih osobina nije plenio pažnju niti izazivao oduševljenje među estetski osetljivim sunarodnicima. Isidora Sekulić, znamenita srpska književnica, pisala je sa distancom od bezmalo jednog stoleća:

"Ovaj, gle, kao da se otkinuo od klupčeta! Svršeno s lepotom i stasitošću; od svetosti Petra Prvoga ni traga; od poezije Petra Drugoga ni traga. Sabijen, tučkast, pepeljav plavušan, velike glave, zelenih očiju, grubih crta, neintelektualnih crta, stisnutih usta bez osmejka, u fotelji sedi neskladno suviše uspravljen, daleko od naslona; mišice mu odviše duge, mišići u nogama gotovi na ustajanje, kao da je logor oko fotelje. Pogled hladno gord, rešen, malo ljut. Gospodstvo Petrovića odsutno. Otmenost vladika bila i prošla. Knjaz i energija; političar i program. Volja i zapovest gvozdeni, ako treba, zli.

Pisao je Crnogorcima koji su imali da svrše neki posao: "Pazite šta govorite, nemojte da blejite jer ako vam dođem tamo, kamen na kamenu neće ostati. To znadite, i da ste zdravo." Neumoljivost se prostrla u Danilu na portretu od nožnih prsta do čela". Ostaće zagonetka zašto se Njegoš opredelio da baš njega ustoliči za naslednika na vladičanskom tronu, ali je izvesno da je on verovao u njega i, kažu, često ponavljao: "Ako ostane onakav kakav je, čuće ga cijela Evropa."

Zbog toga što je bio mali rastom, sunarodnici su ga nazvali Zeko, a kasnije je ovom nadimku dodata i jedna osobina - "maniti" (mahniti).

Posle proglašenja kneževine, Crnu Goru je napala velika osmanlijska vojska pod komandom Omer-paše Latasa. Uprkos junačkoj devetodnevnoj odbrani manastira Ostrog pod komandom knjaževog brata vojvode Mirka, naposletku je samo ruska intervencija spasla Crnu Goru od propasti. Tokom narednih godina knjaz je izvršio brojne reforme. Pored zakonika koji je obnarodovao 1855, uveo je modernu državnu upravu. Radio je na centralizaciji zemlje, iskorenjivao krvnu osvetu, zabranjivao otmice devojaka, prekinuo sa običajem odsecanja neprijateljskih glava i njihovog izlaganja. Za vreme vladavine knjaza Danila izvojevana je i pobeda na Grahovcu - jedna od najsjajnijih pobeda u istoriji Crne Gore.

Ipak, ovakvu politiku pratile su brojne surovosti: pohara Kuča, gušenje nezadovoljstva u Bjelopavlićima, te progon Pipera... U Kučima su ubijana deca u kolevci i starci. [...]

* * * * * * * * *

Knjaževa krivica je bila preteška za zemlju

RUSKI IZASLANIK iz Beča Kovaljevski pisao je nekoliko nedelja kasnije knjazu Danilu:

"Vi znate moje misli i osjećaje za slična dela. Ja Vam ponavljam, što sam Vam toliko puta zborio: štedite krv pravoslavnih i ne pribegavajte okrutnim merama; ne zaboravljajte, i ako se Crnogorci bune, da to nije iz njihove glave već po intrigama koje dolaze izvan granica crnogorskih."

Bila je to velika sramota. Ona je posebno pogodila Todora, dvadeset četiri godine starog Vilajetinog brata. Knjaz je posle događaja pod Ostrogom počeo da progoni Bijelopavliće, a posebno Vilajetinog muža i brata. Todor Kadić je bio jedini sin među sedam ćerki svojih roditelja, pa je zbog toga verovatno na sve ovo gledao s posebnim osećanjima i obavezom. On i njegov zet morali su da potraže spas u Osmanlijskom carstvu. U Carigradu je našao i ubio brata novog muža svoje sestre, koji je u to vreme obavljao dužnost crnogorskog konzula.

Potom je otputovao bliže Crnoj Gori. Šest godina kasnije, 12. avgusta 1860. dočekao je knjaza, koji se sa suprugom odmarao u Prčnju. Tog dana vladar i njegova pratnja boravili su u Kotoru. Na pristaništu, upravo kad su se ukrcavali da se vrate u mesto svog odmora, Todor Kadić je iz gomile ispalio metak iz kubure. Pričalo se da je taj kuršum bio uronjen u zmijski otrov. U svakom slučaju, knjaz je teško ranjen, pa je posle nekoliko sati podlegao rani u jednoj kotorskoj kući. Kadića je u begu iz grada uhvatila austrijska policija.

Todor Kadić , Foto Muzej Beograda, Muzej Srbije, Narodni muzej, Profimedija i Vikipedija

Austrijske vlasti osudile su Kadića na smrt. U sudskim spisima stoji i njegov opis:

"Todor Kadić, Aleksin sin, iz Boana u Bjelopavlićima, Crna Gora, star 30 godina, visoka stasa; kosa, oči obrve i brci crni, visoka čela; nos, podbradak i usta pravilna, lice oblo i od krasta oštećeno, čvrstog tjelesnog sastava, pogleda živog, obličja genijalnog, majestoznog hoda; pravoslavne vjere, oženjen, s porodom, posjednik. Govori: srpski, italijanski, arbanaški, ponešto turski, a piše srpskom ćirilicom."

Pred sudom u Kotoru Kadić se držao hrabro. Naposletku je izjavio:

"Ja sam smrt zaslužio, moje krivice i one knjaževe bile su preteške zemlji, pa je morala da nas proždere. Obojica smo bili krivci i eto nas domalo obojica pod zemljom, ali ja umirem s jednom žalosti što sam prolio nevinu krv. Za vrijeme mog bavljenja u Carigradu ubio sam, bez ikakve njegove krivice, brata onoga koji se po naredbi Knjaževoj oženio mojom sestrom."

Nije se pokolebao ni na gubilištu. Odbio je da mu prilikom vešanja ostave kapu na glavi, pred Božji sud je želeo da stane gologlav. Pomolio se kratko, a prema preciznom zapisu dželatovom, izdahnuo je na vešalima posle dva minuta ropca.

Knjažev brat vojvoda Mirko izvršio je posle toga progon Kadića. Iste noći kada je ubijen knjaz, u njihovom rodnom mestu Boanu bez suda je ubijeno dvadeset i troje Kadića. Pojedini autori taj broj učetvorostručuju. Preživeli, oni koji su bili odsutni iz sela zbog stočarskih poslova i poljskih radova, napustili su selo koje je od tog vremena opustelo.

Neki su prešli u Vasojeviće i Drobnjake. Menjali su prezimena da bi izbegli osvetu crnogorske vlasti. U Beranama su postali u Kljajići, Radnići ili Šćekići, u Šavniku Pešići. Sačuvali su samo slavu Svetu Petku. Deo Kadića prešao je osmanlijsku granicu naselivši se u Spuž, Nikšić, Bijelo Polje, Lešak, Sredačku Župu, Vraku, Tetovo, širom Bosne. U Bijelom Polju i Bosni prešli su u islam.

Pisci su kasnije uzroke za atentat nalazili u ličnoj mržnji koju nisu objašnjavali i političkim razlikama. Prepoznavali su je interesu neprijateljskih velikih sila koje su, navodno, zlatom platile ubicu. Neki su optuživali Austriju, a u naše vreme i Kneževinu Srbiju.

Preporučujemo

Društvo

0 1

LjUDI KOJI SU OTVARALI KAPIJE SLOBODE: Podsećanje na zaboravljene srpske velikane - ko su bili: Jevrem Grujić, Stojan Novaković, Jovan Miškovi

06. 02. 2024. u 07:00

Društvo

0 5

KRALj NIJE DOZVOLIO DA SRBIN PUCA NA HRVATA: Ukidanje Ustava i raspuštanje Skupštine da bi se sačuvala država

03. 02. 2024. u 07:00

Društvo

0 1

KRALj NUDI STJEPANU RADIĆU MESTO PREDSEDNIKA VLADE: Političke posledice zločina Puniše Račića u Skupštini

01. 02. 2024. u 07:00

Društvo

0 4

SLOBODNA ŠTAMPA PROTIV HUMORA I SATIRE: Skrivena istina - alfa-novinari u funkciji moćne elite

12. 01. 2024. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije