(VIDEO) ISPOVEST PORODICE ANGELINE AĆIMOVIĆ, DESETE ŽRTVE IZ "RIBNIKARA": Vreme ništa ne leči, ono samo prolazi bez naše Gine

Biljana Radivojević

04. 12. 2023. u 07:00 >> 17:11

TRI mlada drveta fotinije, i drugo rastinje, oko tri nadgrobne ploče pažljivo posuta crvena kora borovine.

(ВИДЕО) ИСПОВЕСТ ПОРОДИЦЕ АНГЕЛИНЕ АЋИМОВИЋ, ДЕСЕТЕ ЖРТВЕ ИЗ РИБНИКАРА: Време ништа не лечи, оно само пролази без наше Гине

Foto: Privatna arhiva

Već je padao mrak kada su Aćimovići završili uređivanje aleje na Lešću. Tu, gotovo jedno pored drugog spavaju Angelina Aćimović (14), mali pijanista Andrija Čikić (13) i školski čuvar Dragan Vlahović (53).

- Noćas, kao nagrada, Gina mi je došla u san, kao sasvim mala devojčica. Samo je prošla pored mene dok sam nešto radio. Voleo bih da porazgovaramo. Nadam se... doći će mi opet.

Foto: Privatna arhiva

NEDOSTAJANjE Anđelkovići veruju da je Angelina sa njima, iako nije fizički prisutna

Tu Angelininom ocu Anđelku suze prekidaju reči, a kad otac plače za detetom - zanemite.

Aćimovići prvi put javno govore, sedam meseci posle tragedije u "Ribnikaru". Govore za "Novosti".

Metak zločinca, vršnjaka iz odeljenja, njihovoj Angelini razorio je mozak tog 3. maja u đačkoj klupi, u razredu VII/2 u OŠ "Vladislav Ribnikar" u Beogradu. Tada je sve stalo, i Angelinin zvonki smeh, i misao, i treptaj, samo je srce na aparatima još kucalo. Otišla je posle 12 dana koje je provela u komi, u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj, bez ikakve šanse da se vrati.

Za njenog oca Anđelka, majku Nataliju i sestre Jelenu i Mariju, ti dani su bili - nagrada, kao neki poseban Božji dar, istovremeno i nepodnošljivo iskušenje u toj strašnoj situaciji. Mogli su da budu pored Gine, da se oproste, da je maze, pričaju, mole se... iako, sve je bilo jasno. Čim su prvi put ušli u "Tiršovu" lekari su im rekli da su šanse skoro nikakve i dozvolili da budu pored devojčice dok na aparatima njeno srce još kuca.

Foto: "Novosti"

Angelinin otac Anđelko

- Mi imamo jedan život, do 3. maja, a drugi posle - priča Anđelko. - Kada vidite svoje dete demolirano, otečeno, u zavojima i već ste pripremljeni da je to kraj... to je očaj iz kojeg ne znate kako dalje. I to pitanje kako živeti dalje, kako naći smisao, verovatno muči sve roditelje ubijene dece. Mi Srbi, uopšte pravoslavci, stalno postavljamo pitanje - zašto da živimo? Odgovor tražimo u veri, kroz razgovore, posebno sa roditeljima koji su izgubili decu, sa njima nalazimo najveću utehu. Velik je to bol, ali shvatate da niste jedini, da je i njima teško, i onda, dan po dan, pokušavamo da život posvetimo porodici, i očuvanju sećanja na Angelinu, da kroz naša dela ona živi.

Ne rasprodaju Aćimovići ni sad javno svoju tugu. Oni samo žele da se čuva sećanje na žrtve masakra: osam devojčica, jednog dečaka i čuvara Dragana. I da svi iz ove tragedije nešto naučimo, da se takav užas ne ponovi.

Foto: Privatna arhiva

Sa majkom Natalijom

Aćimovići su živi jer veruju da je Angelina sa njima, iako nije fizički prisutna. Njene slike su na zidu, na polici među ikonama, na Marijinom radnom stolu, u sobi koju je delila sa Angelinom. Svako od njih na svoj način nosi tugu, majku Nataliju (43), Ruskinju svetlih očiju, istih kakve je imala Angelina, to breme savija kao mladu jasiku. Od Agelininog ubistva ne radi. Kaže, nema snage.

- Ne leči vreme baš ništa, ne ovakve rane - govori Natalija. - Čini mi se i da je svakim danom sve teže, Angelina sve više nedostaje. Svaki njen korak mi je u pameti, svako naše jutro, maženje, zagrljaji. I tog jutra sam je kao i uvek ispratila u školu, poljubila, zakrstila je. Jesmo izgubili nju, u tom fizičkom smislu, ali u duhovnom ona je sa nama, ona mi daje snagu da se probudim, da živim.

Skica za haljinu i fondacija

MEĐU Angelininim stvarima ostala je i jedna posebna skica za haljinu koju je pravila u školici mode, a model je nosila njena sestra Marija.

- Nama bi bilo posebno drago kada bi neko od naših dizajnera prema toj skici napravio haljinu. I to, i sve drugo što radimo, ima samo jedan cilj - da naša Gina živi, iako fizički nije sa nama. Sada smo u postupšku osnivanja Fondacije, koja bi se recimo zvala "Naši anđeli", a cilj je negovanje kulture sećanja na ubijenu decu, pomoć žrtvama, vaspitavanje dece i mladih u duhu srpske tradicije, patriotizma i vere, sprečavanje štetnog uticaja interneta...

Priča Natalija da je Angelina bila svestrano dete, da za nju ništa nije bilo problem, sve je mogla. Bila je umetnička duša, volela da crta, piše, pleše, kreira i izrađuje modne skice, svuda je unosila neku posebnu radost i svetlo, u svakom smislu bila svoja, uvek se držala svog stava i kad je drugačiji od svih. Bila je samouverena, jaka, stamena u stavovima, dostojanstvena, nenametljiva, a prodorna, imala je anđeoski izgled, ali temeljan karakter.

Natalija pokušava da ostavi utisak da je jača nego što jeste. Nekim zaleđenim osmehom pokušava da zaustavi suze, ali kad one grunu, jeca. Jelena, Anđelkova kćerka iz prvog braka, grli je.

Foto: "Novosti"

Majka Natalija

- Kada prestanu suze, čuće se vapaj, jer nemoguće je prestati plakati - kaže Anđelko. - Nekad plačem do posla, pa me tamo druge misli otrgnu, a onda u povratku opet plačem. Nataliji je teže, ne može još da se vrati poslu vaspitačice, nema snage za tako odgovoran posao.

Starija sestra Marija je student Ekonomskog fakulteta. Iako je mislio da je jaka, da može da se nosi sama, otac kaže da je često noću zatiču za radnim stolom kako plače nad Angelininom slikom.

Sestra Jelena: Uteha je što sam znala da je u bolničkom krevetu ništa ne boli, ali ovo nikad neće proći

- Naš odnos je bio baš snažan, blizak, ona se rodila kada sam počela da odrastam, želela sam svemu da je naučim, od svega zaštitim. Sve smo delile: odeću, prijatelje, uvek smo imale isto društvo. Mala lepotica je bila tu uz mene uvek. Najviše mi nedostaje njeno postojanje, to i jeste najbolniji momenat, to što nije pored mene, da spavam sa njom, da zajedno provodimo vreme. Sve to, kada godinama razdeljuješ emocije, reči, uspomene, prekinuto je, i više se neće ponoviti. Ja nju osećam, i Jelena i ja, sve radimo tako da to bude Angelini od nas.

Sa Natalijom i Anđelkom umesto Angeline sada spava Zoja, pas lagoto rase. Anđelku je drago što je posle tri godine ubeđivanja popustio i dozvolio Angelini da uzme kućnog ljubimca. Prvih meseci skoro svakog dana Anđelko je išao do "Ribnikara", brinuo o cveću, brisao slike ubijenih:

Foto: Privatna arhiva

NEPREBOL Sestre Jelena, Angelina i Marija bile su nerazdvojne

- Tuga ne prolazi, mi znamo da je ona na mestu koje zaslužuju samo anđeli i zato joj se i molim za nas - govori otac. - Pokušavamo da nešto učinimo da se tragedija kakvu smo mi doživeli nikad ne ponovi. Na svaki sastanak, u Vladu, u Tužilaštvo, idem pun želje da uspemo, a vraćam se sa velikom prazninom. Ne zato što nam nešto nije udovoljeno, nego s pitanjem - šta sam ja postigao... dete niko ne može da mi vrati, zašto se lomim, batrgam, mislim da radim dobro, ali nje i nema.

Posle tog 15. maja, kada su izgubili Angelinu, Aćimovići, a kažu verovatno i druge porodice ubijene dece, najteže su podnosile medijske priloge o zločincu:

Sestra Marija: Najviše mi nedostaje njeno postojanje, to što nije pored mene, da zajedno provodimo vreme...

- Objavljivanje njegovih fotografija i to što on, navodno, radi tamo gde je smešten, za nas je nepojmljivo, to je težak udarac na našu dušu i sve što osećamo. Ponašanje njegovog oca i majke je takvo da ne pokazuju nikakvu odgovornost, žaljenje i kajanje za to šta su uradili oni i njihov sin. Zloupotrebe je bilo i biće, mi smo u prvih 40 dana od Angelininog ubistva, koji za pravoslavne ljude imaju poseban smisao, gledali i kako neko u ime naše tragedije promoviše svoje ideje, mislim na političke proteste, za koje se ispostavilo da nemaju nikakve veze sa našim bolom, nego sa njihovim interesima.

U Anđelkovim sećanjima još intenzivno je živ pakao koji je preživeo tog prolećnog jutra ispred "Ribnikara". U jednom trenutku tu su ostali samo novinari i porodice za koje će se kasnije ispostaviti da su izgubile decu:

Foto: Privatna arhiva

- Govorili su nam da se unutra još nešto radi, da su deca u podrumu, da postoji neki eksploziv, meni su rekli da Angelina nije među povređenima. Policija je čuvala zgradu, a možda je tebalo da zbrine nas, da nas odvede tamo gde su nam deca. Supruga je ostala tu u dvorištu, a ja sam sa starijom kćerkom Jelenom otišao peške u "Tiršovu" i tu mi je policajac rekao da je Angelina primljena. Doktorka koja nas je dočekala bila je dobra, odmah je rekla istinu, da je naša Angelina toliko teško povređena da je ovo kraj. Molila me je da uzmem neku tabletu, odbio sam. Ni tad, ni sada, nisam osećao mržnju. Za nas je teška spoznaja da zločinac ne može krivično da odgovara, a tako je. Nas nijedna kazna ne može da zadovolji, bilo da je godinu, pet ili 25, oni su zaslužili doživotnu robiju.

Teško povređenu Angelinu tog jutra prva je videla 24 godine starija sestra Jelena. Ona je išla "na prepoznavanje" žrtve.

Foto: Privatna arhiva

ODRASTANjE Sa sestrom Marijom

- Tu sliku nosim sve ovo vreme, svaki dan i kad otvorim oči poželim da je sve bio san, i to je nešto sa čim ću ja otići, sigurno, za mene u životu ne postoji ništa teže od toga - priča Jelena. - Tih dana živeli smo za posete, prvo ujutru na liturgiju, pa u bolnicu, verovali smo u Boga, da će da je spase u svakom smislu. Bilo nam je jasno čim smo je videli koliko je teško, to se ne može ni opisati, ali nada se ni tad ne gubi.

Hiljadu puta je dosad Jelena, kaže, razmišljala da li je bilo teže njima da gledaju bespomoćnu Ginu u bolničkom krevetu ili ljudima koji su prepoznavali svoju decu u kapeli.

Foto: Privatna arhiva

Pored Angeline na beogradskom Lešću spavaju mali pijanista Andrija Čikić i čuvar Dragan Vlahović

- Jedina uteha je što sam znala da je ništa ne boli - kaže Jelena. - Ali ovo koliko mi nedostaje, ona sa kojom se svaki susret završavao njenim rečima "volim te", ovo nikad neće proći.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

BULEVAR VUDROA VILSONA: Sve što vam treba na jednom mestu, u srcu Beograda