SRBIJA U UN PRIMLJENA SA KOSOVOM I METOHIJOM: Kako su krojači novog svetskog poretka zaboravili na avnojevske granice

ISTORIJSKI pristup krupnim političkim i nacionalnim pitanjima pretpostavka je svakog odgovornog nastojanja da se ona reše pravedno, temeljno i civilizovano.

Leposavić Foto privatna arhiva

Razlog je jednostavan: politički fenomeni imaju svoju istoriju, bez obzira na to da li to neko uvažava ili ne. Bez razumevanja geneze i uslova pod kojima su se formirali neki odnosi, nije moguće razrešiti glavne čvorove nekog problema. Tako je i sa Kosovom, koje predstavlja splet složenih srpsko-albanskih odnosa.

Ne od juče, kosovsko pitanje je do krajnjih granica istorizovano, tako da se do raspleta ne može doći bez istorije. I pored najdobronamernijih poruka pojedinih posrednika, gotovo je nemoguće da se prošlost zaboravi u ime budućnosti.

Albanci sa Kosova se u komunističkim krugovima prvi put pominju na Četvrtom kongresu Komunističke partije u Drezdenu 1928. godine. Na dnevnom redu su bila prava svih naroda Kraljevine SHS i nacionalnih manjina, Albanaca i Mađara. Međutim, niko nije pominjao Italijane u Istri i Dalmaciji, ni Nemce u Hrvatskoj i delom u Vojvodini.

Neposredno pred izbore za Ustavotvornu skupštinu 1945. godine, Blagoje Nešković je članovima Oblasnog komiteta za Kosovo i Metohiju, koji su zagovarali autonomiju u novoj državi, zbog brojnije šiptarske manjine, rekao da oni mogu da budu samo okrug u okviru Republike Srbije, objašnjavajući da su teški grešnici iz rata. Naravno, to nije odgovaralo Titu, jer je on već napravio drugačiji aranžman sa Enverom Hodžom.

Tito i Enver Hodža Foto Arhiva

Prilikom prvog susreta njih dvojice, Hodža je Titu rekao: "Kosovo i druge oblasti albanskog stanovništva u Jugoslaviji su albanske teritorije koje su velike sile nepravedno otrgle. Sada, kada su naše dve zemlje socijalističke, stvoreni su uslovi da se ovaj problem pravedno reši." Na ovo je Tito odgovorio: "Slažem se, to je i naša želja, ali u ovom trenutku mi ne možemo ništa da učinimo u tom smislu, jer to Srbi ne bi shvatili." Hodža je na to zaključio: "Ako to ne shvataju danas, shvatiće sutra."

I IZVEŠTAJ Vladimira Popovića, narodnog heroja, diplomate i dugogodišnjeg Titovog ličnog sekretara, o razgovoru sa Staljinom 19. aprila 1947. u Moskvi, otkriva te tanane niti koje ukazuju na pozadinu mnogih budućih događaja (AJ, KMJ, I-3-b/639). Staljin je u Kremlju primio Edvarda Kardelja, Vladimira Popovića i Božina Simića. Sastanku je prisustvovao i Molotov. Posle Staljinovog raspitivanja o broju Slovenaca, Makedonaca i Srba u Jugoslaviji započeo je razgovor o Albaniji, Albancima i Kosovu i Metohiji.

Staljin: A kako ide s Albancima? Hodža se nešto žalio na vaše političke savetnike u njihovoj armiji, kao da oni slabe disciplinu, što li?

Kardelj: To je za nas novo. Nama o tome nisu ništa govorili.

Staljin: Kakvog su porekla Albanci?

Kardelj: Oni su potomci Ilira.

Staljin: Taj narod izgleda da je dosta zaostao i primitivan.

Popović: Ali su vrlo hrabri i verni.

Kardelj: Kod nas na teritoriji Kosova i Metohije ima i dan-danas više Albanaca nego Srba. Mi mislimo kasnije, kad se još bolje povežemo s Albancima, da im ustupimo te teritorije.

Staljin (to mu je bilo vrlo drago): Vrlo dobro, to je pravilno. A kako su se Albanci našli na toj teritoriji?

Da li se rečenica o "ustupanju" omakla Kradelju? Pre će biti da je u Moskvu stigao sa instrukcijama iz Beogada da vođi "svetskog proletarijata" saopšti odluku rukovodstva KP Jugoslavije. I Staljinov odgovor ukazuje da se takva odluka poduže pripremala.

Predaja KiM Albaniji nije se tih godina desila samo zahvaljujući definitivnom razlazu Tita i Staljina, odnosno Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom i zemljama socijalističkog lagera, među kojima je tada bila i Albanija.

PREDRASUDE komunističkog vrha o Šiptarima kao starosedeocima, za koje nisu postojali neki stvarni istorijski događaji - kao što su velike seobe srpskog naroda, zatim tursko-albanskog genocida nad srpskim narodom u drugoj polovini 19.veka, proizilazile su iz dobro razrađene slike "drezdenske kuhinje" Kominterne o tobožnjem "fizičkom uništenju" albanskog naroda pod vlašću "velikosrpskog hegemonizma".

Poput Kominterne, ni krojači novih balkanskih granica iz Vašingtona i Brisela nisu mnogo vodili računa o ovom istorijskom aspektu. Za njih je sve počinjalo i završavalo se sa "avnojevskim granicama". Uostalom, čak je i Srbija, u članstvo u Ujedinjenim nacijama, primljena u tim gabaritima Avnoja. I to, po američkoj preporuci. Zapravo, iz Stejt departmenta su insistirali da Srbija u svom zahtevu za prijem u UN, posebno naglasi da u ovu međunarodnu organizaciju ulazi u "avnojevskim granicama", po preporuci Badinterove komisije. Da li je ovo bila slučajna američka omaška ili ne, tek Srbija je u ovo društvo naroda primljena sa Kosovom unutar svojih granica.

Badinterova komisija je 1991. postavila kao osnov za osamostaljenje jugoslovenskih republika, princip avnojevskih unutrašnjih granica. Sad dolazimo do još jednog paradoksa: prostor koji je Kosovo i Metohija obuhvatala menjao se mnogo godina posle Drugog svetskog rata. Najveći deo današnje opštine Leposavić bio je izvan AP Kosova i Metohije, sve do 1959.

Teritorija autonomne pokrajine bila je definisana kroz opštine, odnosno srezove. Ne postoji dokument koji utvrđuje liniju koju bismo mogli da nazovemo bilo kakvom vrstom granice. Takođe, ne postoji u arhivi Skupštine Srbije nikakva odluka iz 1959. godine, da u sastav Kosova i Metohije uđu srezovi Leposavić i Lešak. Ova dva sreza iz Raškog okruga pripojeni su Kosovskoj Mitrovici i na taj način uneli svoj atar u Pokrajinu.

Sve ovo govori da Kosovo i Metohija nije imalo "teritorijalnu celovitost", niti je promena teritorije koju obuhvata izvršena odlukom o "pomeranju granica". Ne postoji nijedna međunarodno priznata konferencija ili odluka, na osnovu koje bi se moglo zaključiti koja je "granica Srbije i Kosova". Uzgred rečeno, o Kosovu se nije razgovaralo na Drugom zasedanju Avnoja niti na Badinterovoj komisiji, na osnovu koje su razgraničene bivše jugoslovenske republike.

Kako i zašto se to desilo da se Leposavić, Lešak, Belo Brdo, Vračevo i Berberište 1. januara 1960. pripoje južnoj pokrajini, niko ne zna, niti postoji bilo kakva odgovarajuća istorijska dokumentacija, ili odluka nekog foruma u Srbiji. I posle tolikih decenija, sve je obavijeno velom tajne. Kolale su, i danas kolaju, razne kuloarske priče.

PO JEDNIMA, Leposavić, Lešak, Belo Brdo, Vračevo, Berberište, Ibarska Slatina i jedan deo Kopaonika isključeni su iz raško-ibarskog okruga i priključeni KiM da bi se, navodno, pojačala brojnost Srba u Pokrajini. Pričalo se da je to smislio i odradio Slobodan Penezić Krcun, koji je sa Milošem Minićem imao ideju da se u novom Ustavu, koji se pripremao i bio donet 1963. godine, ukinu pokrajine i Srbija podeli na šest oblasti. Od ove ideje nije bilo ništa, jer je pobedila Kardeljeva struja, koja je zagovarala još veći stepen samostalnosti pokrajina.

Slobodan Penezić Krcun Foto Arhiva

Zatim se govorilo da je ovaj "transfer teritorije" od stotinak kvadratnih kilometara obavio Petar Stambolić na molbu Albanaca, a da je za kontrauslugu bio u Leposaviću biran za poslanika. Sam Stambolić je jednom prilikom ispričao da je ovaj deo centralne Srbije pripojen Kosovu i Metohiji, zbog toga što su stanovnici iz ovog kraja uglavnom radili u "Trepči" i da su imali problema sa zdravstvenim osiguranjem i lečenjem, te da je ovaj problem mogao da se prevaziđe samo pripajanjem Pokrajini...

U svakom slučaju, posledica je da je današnja administrativna linija pomerena do Kopaonika. Teza o povećanju broja Srba na Kosovu otpada sama po sebi. Tadašnji Brozov režim, da je vodio računa o brojnosti srpskog i crnogorskog življa, ne bi donosio odluku 1946. o zabrani povratka Srba, koje su za vreme rata proterali fašisti. A, bilo ih je oko 200.000...

Fotografije: Stevan Kragujević, Arhiva Slobodana Rankovića i dokumentacija "Novosti"

Tako smo došli do paradoksalne situacije da Srbija treba da dokazuje da je deo naše zemlje - naša teritorija, a Albanci, koji nemaju svoj kamen na Kosovu, ne moraju ništa da dokazuju. Za ono što tvrde da je istorijski njihovo, podigla je turska država. Za nekoliko vekova, koliko tu žive, nisu uspeli da stvore svoje nazive gotovo ni za jedan grad, izuzev za Uroševac, koga zovu Ferizajem. Do danas nemaju svoje ime ni za Kosovo, ni za srce Kosova, Kosovo Polje, za koje čak i Nemci imaju svoj naziv, Amzelfeld. Svi biraju granice kako kome odgovara, osim kada je u pitanju Srbija.

Bilo kako bilo, sadašnja "granica" leži podno Pančićevog vrha, a opštinu Leposavić od 18.500 stanovnika, u većini čine žitelji srpske nacionalnosti.

MITROVICU PRVI PODELILI NEMCI

INAČE, prva "granica" između Srbije i Kosova i Metohije jedini put je povučena za vreme Drugog svetskog rata, kada je ona bila baš na Ibru, po liniji koja danas deli severni deo Kosovske Mitrovice od južnog, koji je pod kontrolom prištinskih vlasti. Nemci su tada, u okupiranoj "nedićevskoj" Srbiji, zadržali granicu na Ibru kod Mitrovice iz pragmatičnih i ekonomskih razloga, zbog rudnika "Trepča".

Preporučujemo

Politika

2 7

KURTIJEV SPISAK ZA "LOV" NA 230 SRBA: Priština ulazi u najopasniju fazu zastrašivanja našeg naroda na KiM, u igru uvode i tajne optužnice

17. 12. 2022. u 07:00

Politika

1 3

GAŠIĆ OBIŠAO ODRED ŽANDARMERIJE U KRALjEVU: Svi kapaciteti MUP u stanju borbene gotovosti (FOTO)

13. 12. 2022. u 21:38

Politika

1 0

NOVA PRETNjA PRIŠTINE SRBIMA: KBS će moći da ide na sever KiM?

16. 12. 2022. u 15:06

Politika

1 8

KURTI HOĆE RAT! Beograd neće sedeti skrštenih ruku - Upad u Severnu Mitrovicu, terorisanje dece u Leposaviću potvrdili šta je cilj Prištine

10. 12. 2022. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije