ISTORIJSKI DODATAK - POSTOJANJE SRBA POTPUNO ZANEMARENO: Partijski vrh Hrvatske je znao da se priprema „Deklaracija“

Dr Slobodan Selinić

02. 05. 2022. u 17:14

VRH HRVATSKE partije je posle usvajanja „Deklaracije” tvrdio da nije bio upoznat sa pripremama „Deklaracije”. Ta teza je ponavljana više puta i servirana građanima preko štampe. Vladimir Bakarić je tvrdio da su očekivali „neki sličan ispad u dogledno vreme”, ali da o „Deklaraciji” „nisu imali pojma”.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОСТОЈАЊЕ СРБА ПОТПУНО ЗАНЕМАРЕНО: Партијски врх Хрватске је знао да се припрема „Декларација“

Tito i Krleža / Foto Muzej Jugoslavije

Ta tvrdnja nije bila tačna. Vlast u Hrvatskoj je znala da se „Deklaracija” priprema. Pitanje je da li su intelektualci poslužili samo kao prethodnica političke volje ili su političari propustili da spreče nacionalistički dokument intelektualaca. Otvaranje jezičkog pitanja nagovestio je Vladimir Bakarić u martu 1967, pre pojavljivanja „Deklaracije”, u razgovoru sa grupom generala u Splitu. Bio je to deo uobičajene taktike hrvatskog rukovodstva da za svoje stavove pridobije generale u Hrvatskoj.

Međutim, Bakarić je naišao na nerazumevanje i otpor, pre svega generala Stanka Bjelajca, načelnika Štaba 4. armije, a Bjelajca je najviše podržao general Janko Bobetko. Miroslav Krleža potvrđuje da su neki političari znali za pripremanje „Deklaracije” i da je nekoliko dana pre usvajanja ona bila „na stolu jedne od glavnih ličnosti tadašnje politike”. Dušan Dragosavac je tvrdio da je Krleža objašnjavao Bakariću kako je mislio da je „Deklaracija” samo amandman na Ustav, „pretpostavljajući da iza toga stoji CK, što su mu, izgleda, neki uticajni pojedinci sugerirali”. Sećajući se martovskih dana, Rade Murić kaže da se početkom meseca „šaputalo” o „Deklaraciji”.

On i drugi mlađi ljudi u partijskom aparatu SK Hrvatske pitali su se kako se takav tekst pojavio u Telegramu, kada je urednik lista Bošnjak bio član SK. Da je hrvatska partija znala šta se priprema, makar od trenutka kada je „Deklaracija” konačno bila usvojena i spremna za objavljivanje, svedoči i tvrdnja potpisnika da je iz Partije stigao zahtev da se tekst ne objavljuje.

Gustav Krklec

TAKAV DOKUMENT je teško mogao da ostane tajna za politički vrh. Neki partijski funkcioneri su se kretali u intelektualnim krugovima, a neki od sastavljača dokumenta imali su partijske knjižice i funkcije. Miko Tripalo piše da je 16. marta Ivan Šibl obavestio CK da on „često zalazi u Klub književnika, ali da posljednjih dana tamo osjeća neuobičajenu nervozu i užurbanost, te da mu se čini da se sprema neka javna izjava, koja bi mogla štetiti atmosferi i odnosu snaga prigodom rasprava o međunacionalnim odnosima”. Prema informaciji koju je 22. marta CK SKH dostavio Kabinetu predsednika republike, Šibl je o pisanju „Deklaracije” obavestio IK CK SKH 15. marta uveče. IK je tada zadužio Ivana Šibla, Peru Pirkera i Duju Katića da sutradan razgovaraju sa podnosiocima „Deklaracije”. Na tom sastanku oni su zahtevali da se „Deklaracija” „kao politički akt” ne objavljuje, ali je tekst tada već bio u štampi. Večernji list je 16. marta objavio skraćenu verziju, a Telegram je dan kasnije štampao integralni tekst.

Prema sećanju Stjepana Babića, na tom sastanku u CK, 16. marta, od autora „Deklaracije” traženo je da je ne objavljuju dok se „i političke organizacije ne slože s njezinim tekstom”, ali je Mihalić rekao da je Telegram već odštampan, mada nije bio distribuiran i da to treba uraditi sledećeg dana. Duje Katić je pitao koliko bi koštalo da se obustavi distribucija lista. Kada je Mihalić izmislio cifru od milion i po dinara, Katić je prelomio: „Kad je tako, onda neka ide”. Tripalo potvrđuje da je odobreno pojavljivanje Telegrama sa „Deklaracijom” zbog finansijske štete koja bi u suprotnom nastala. Ako je to tačno, sledi zaključak da je objavljivanje „Deklaracije” u CK SKH razmatrano iz ugla finansijske štete ako jedan list sa njom ne bude objavljen, a ne iz ugla političke i nacionalne štete ako bude objavljen tekst u kome je zajednički jezik podeljen, a postojanje Srba u Hrvatskoj zanemareno.

JAVNOST JE MOGLA da sazna još 16. marta da postoji „Deklaracija”, da je u toku njeno usvajanje u hrvatskim naučnim i kulturnim institucijama i koje su njene glavne odredbe, jer je tada Večernji list izvestio o plenumu Društva književnika Hrvatske i opširno preneo stavove „Deklaracije”.

Tekst deklaracije o jeziku objavljen u Telegramu

List je naveo da je plenum usvojio dokument aklamacijom, da je u toku njegovo usvajanje i u drugim ustanovama i naveo ih. Večernji list je dosta verno objavio najvažnije zahteve „Deklaracije” - pravo svakog naroda „na potpun suverenitet i neograničenu ravnopravnost sa svim drugim nacionalnim zajednicama”, zahtev da se ustavom utvrdi jednakost i ravnopravnost četiri književna jezika (slovenačkog, hrvatskog, srpskog i makedonskog), zahtev da se u javnom i političkom životu, na radiju i televiziji, školstvu i u novinarstvu osigura dosledna primena hrvatskog književnog jezika „kad god se radi o hrvatskom stanovništvu” i da „službenici, nastavnici i javni radnici, bez obzira otkuda potjecali” moraju službeno upotrebljavati književni jezik sredine u kojoj deluju.

Na taj izveštaj sa plenuma nije bilo javnih političkih reakcija, iako je SKH znao za postojanje teksta i list objavio sve najvažnije zahteve „Deklaracije”, uključujući i one koji su kasnije izazvali najviše revolta srpske strane ili su bili najviše kritikovani u partijskim organima. Potom je „Deklaracija” ugledala svetlo dana i u punom obimu, na naslovnoj strani Telegrama, 17. marta.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Pozivanje na program Saveza komunista

ŠTA JE SADRŽALA „Deklaracija”? Dokument se pozivao na načelo ravnopravnosti naroda u Jugoslaviji i „neotuđivo pravo svakoga naroda da svoj jezik naziva vlastitim imenom”. Za Novosadski dogovor je rečeno da je njime deklarisana zajednička lingvistička osnova srpskog i hrvatskog književnog jezika, bez poricanja istorijske, kulturno-istorijske, nacionalne i političke istine o pravu svakoga naroda na vlastiti „jezični medij nacionalnog i kulturnog života”. Istaknuto je da su ti postulati formulisani u Ustavu i Programu Saveza komunista, „političkog predvodnika naših naroda u revolucionarnoj borbi”, ali da su ta načela u praksi „zaobilažena, iskrivljavana i kršena unutar širih pojava skretanja u realnosti našega društvenog i ekonomskog života”. Izneta je tvrdnja da se u okviru tendencija „etatizma, unitarizma, hegemonizma” pojavila i „koncepcija o potrebi jedinstvenog ‘državnog jezika’, pri čemu je ta uloga u praksi bila namijenjena srpskom književnom jeziku zbog dominantnog utjecaja administrativnog središta naše državne zajednice”. Konkretno je navedeno da je hrvatski jezik potiskivan i dovođen u „neravnopravan položaj lokalnog narečja” time što je „državni jezik” u praksi nametan putem „upravnog aparata i sredstava javne i masovne komunikacije (saveznih glasila, Tanjuga, JRTV u zajedničkim emisijama, PTT, željeznicama, tzv. materijala ekonomske i političke literature, filmskih žurnala, raznih administrativnih obrazaca), zatim putem jezične prakse u JNA, saveznoj upravi, zakonodavstvu, diplomaciji i političkim organizacijama”.

Tito, Mika Tripalo i Pero Pirker

ZAHTEVANO JE DA SE ustavom utvrdi „jasna i nedvojbena jednakost i ravnopravnost četiriju književnih jezika: slovenskoga, hrvatskoga, srpskoga, makedonskoga”; da se izmeni član 131 Ustava SFRJ tako da se propiše da se savezni zakoni i drugi opšti akti saveznih organa objavljuju u autentičnom tekstu na četiri književna jezika naroda Jugoslavije: srpskom, hrvatskom, slovenačkom, makedonskom i da su u službenom saobraćaju organi federacije obavezni da se pridržavaju načela ravnopravnosti svih jezika naroda Jugoslavije; da se osiguraju prava jezika narodnosti u Jugoslaviji; da se osigura dosledna primena hrvatskog književnog jezika u „školama, novinstvu, javnom i političkom životu, na radiju i televiziji kad se god radi o hrvatskom stanovništvu, te da službenici, nastavnici i javni radnici, bez obzira otkuda potjecali, službeno upotrebljavaju književni jezik sredine u kojoj djeluju”. „Deklaracija” je bila podneta Saboru SR Hrvatske, Saveznoj skupštini SFRJ i „cjelokupnoj našoj javnosti da se prilikom pripreme promjene Ustava izložena načela nedvosmisleno formuliraju i da se u skladu s time osigura njihova potpuna primjena u našem društvenom životu”.

Vladimir Bakarić

U Telegramu je ispod teksta „Deklaracije” bilo potpisano 19 institucija, jer su umesto Katedre za jugoslavenske književnosti Filozofskog fakulteta u Zadru posebno navedene Katedra za stariju hrvatsku književnost Filozofskog fakulteta u Zadru i Katedra za no- viju hrvatsku književnost Filozofskog fakulteta u Zadru. Dakle, iza „Deklaracije” je stalo 18 hrvatskih kulturnih i naučnih institucija. Matica hrvatska je „Deklaraciju”, kao predlog za izmenu Ustava, dostavila Saveznoj skupštini i to na adresu skupštine i Veljka Vlahovića, predsednika Komisije Saveznog veća za izradu teksta ustavnih amandmana.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Podmetanje roga za sveću

IAKO SU ISPOD TEKSTA „Deklaracije” stajale vodeće institucije kulture i nauke republike, njihovo jedinstvo nije bilo apsolutno ili se bar može reći da nisu svi članovi ovih institucija bezrezervno stajali iza svakog slova teksta. U borbi protiv „Deklaracije” GK SKS Zagreba je isticao narednih dana da su neki intelektualci bez svoje volje bili „dovedeni pred zid” načinom njenog donošenja. U tom stavu se krio pokušaj GK SK Zagreba da dokaže da SK nije frontalno sukobljen sa celom hrvatskom inteligencijom, već sa malim brojem intelektualaca, pri čemu su i među njima bili oni koji su takav dokument podržali nevoljno ili dezinformisani.

Mika Tripalo govori na mitingu u Drnišu

Nekoliko dana posle objavljivanja „Deklaracije” od nje su se ogradili prof. dr Nikola Ivanišin, nastavnik novije hrvatske književnosti na Katedri za jugoslavenske književnosti u Zadru i njegov kolega sa katedre docent dr Ante Franić. U pismima Matici hrvatskoj (objavljenim u Vjesniku i Večernjem listu) i Telegramu oni su isticali da su „Deklaraciju” usvojili „samo načelno i to zaista pod nenormalno izuzetnim okolnostima” i bez saglasnosti da bude objavljena. Obavestili su javnost da su 13. marta, pre donošenja „Deklaracije”, „nakon što [...] je kopija rukopisa iznenadno i užurbano pročitana na brzinu sazvanom sastanku... s napomenom da se njen tekst ni u čemu ne može mijenjati, da ga podržavaju prva književna i politička imena Republike i Federacije”, zauzeli negativan stav prema ključnim tačkama tog dokumenta, načinu stvaranja i nameri da bude objavljen.

Ivanišin je u pismu Matici naglasio da u Zadru nisu postojale dve katedre za hrvatsku književnost (za noviju i stariju), kako je objavljeno u spisku potpisnika „Deklaracije”, već samo jedna, i to Katedra za jugoslavenske književnosti. Isticano je i da je među članovima katedre postojala nesaglasnost oko „načina kako da se do kraja osigura ravnopravan položaj hrvatske varijante književnog (standardnog) jezika prema srpskoj varijanti istog jezika”.

SAVET FILOZOFSKOG fakulteta u Zagrebu je osudio sadržaj, vreme i način donošenja „Deklaracije”, uz napomenu da su u njenom objavljivanju učestvovale četiri od 75 katedri tog fakulteta, kao i predstavnici dva samostalna instituta od ukupno devet instituta i zavoda fakulteta. Pošto je među 18 potpisnika „Deklaracije” bilo čak osam ustanova iz sastava Zagrebačkog sveučilišta (katedre i instituti u sastavu filozofskih fakulteta u Zagrebu i Zadru), i Savet Zagrebačkog sveučilišta morao se negativno odrediti prema „Deklaraciji”. To je učinjeno na sednici Saveta 5. aprila na kojoj je govorio rektor dr Jakov Sirotković. Izjavio je da je dopis Matice hrvatske sa tekstom „Deklaracije” dobio posle objavljivanja tog dokumenta i da je „Deklaracija” na osam katedri i instituta prihvaćena „u neobičnim okolnostima - kad se nastojalo da pojedinačna inicijativa i motivi budu sakriveni iza autoriteta tih i drugih naučnih institucija” Savet je usvojio zaključke u kojima je „Deklaracija” osuđena kao politički akt suprotan socijalističkom društvenom razvitku, posebno bratstvu i jedinstvu i ogradio se od potpisnika „Deklaracije” sa univerziteta.

Ivan Šibl i Miroslav Krleža

SVOJE PRIHVATANJE „Deklaracije” u javnosti je nastojao da minimalizuje i Gustav Krklec i to pošto je u štampi navedeno i njegovo ime među potpisnicima dokumenta. Suština njegove odbrane bila je u dokazivanju da nije pročitao dokument za koji je dva puta glasao. U pismu Borbi on je tvrdio da dokument nije potpisao niti je o njemu išta znao pre sednice Odjela JAZU 15. marta.

Pisao je da je na tu sednicu zakasnio i tada saznao da je reč o „hitnom amandmanu” filološke prirode koji je trebalo uputiti Saboru Hrvatske. Svoje glasanje za usvajanje „Deklaracije” pravdao je time što su taj dokument podržali i „ugledni” članovi SK koji su prisustvovali sastanku. „Deklaraciju” je nazvao „predstavkom pročitanom na brzinu i bez političkih akcenata”. Za nju je ponovo glasao u Društvu književnika Hrvatske. NJeno usvajanje je nazvao „jezikoslovnim nadmudrivanjem” i priznao da je na sastanku u Društvu bio „jedan iz mase koja se sastojala od preko stotinu članova među kojima i drugova srpske narodnosti, koja je nasjela pošto je automatskim dizanjem ruku prihvatila prijedlog ne znajući da joj je podmetnut rog za svijeću”. Tvrdio je da ni pre glasanja u Društvu književnika Hrvatske nije pročitao „Deklaraciju” i da je tekst prvi put pročitao u Telegramu „i tek tada prozreo u čemu je stvar”. I glasanje za „Deklaraciju” i ograđivanje od tog čina ostavljali su posledice i trajno označavali neku ličnost. Krklecu godinu i po dana kasnije nije bilo lagodno da se suoči sa Krležom.

Ivo Frangeš, Jakov Sirotković i Grga Glamulin

Enes Čengić piše o Krklecovoj tremi kada je u oktobru 1968. kao predsednik Vjesnikovog žirija trebalo da uruči Krleži nagradu za roman Zastava, pa se hteo izvući bolešću ili „cugnuti nekoliko konjaka” pre susreta sa njim. Čengić dodaje: „NJegovi odnosi s Krležom nisu bili takvi da bi se mogli smatrati prisnim, pogotovu poslije poznate deklaracije o jeziku”. Miroslav Brant tvrdi da je i Grga Gamulin želeo da se odrekne potpisa, ali da je pod njegovim pritiskom od toga odustao. Za njega Brant tvrdi da se nije protivio „Deklaraciji” dok je pripremana, ali da je bio „upadljivo neaktivan” u debatama o njoj u Matici hrvatskoj.

FOTOGRAFIJE: Stevan Kragujević, muzej Jugoslavije, muzej Beograda i arhiv "Novosti" i "Borbe"

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

NOVI MIG-41: Leti do 5.500 km/h naoružan raketama kindžal i cirkon - obavlja borbene zadatke u stratosferi