SIN rođake Petra Karađorđevića, Caje, udovice konjičkog kapetana Mladena Nenadovića, streljanog 1868. zbog saučesništva u ubistvu kneza Mihaila, Jaša Nenadović se utaborio u Beču pred kraj 1901. Na zahtev srpske vlade, bečka policija ga je budno pratila. Bio je svrstan u grupu "opasnih individua". Iz akata bečke policije tačno se vidi ne samo kad je došao u prestonicu Dvojne monarhije, u kojem je hotelu odseo, već i s kim se i kad sve sastajao - s profesorom Milom Pavlovićem Krpom, na primer, 15. decembra 1901, pa Živojinom Balugdžićem, i drugima.

Nenadović je doputovao u Beč po nalogu Petra Karađorđevića, da bi stupio u kontakt sa austrougarskom vladom. Sobom je doneo posebno ovlašćenje svog rođaka i budućeg suverena Srbije, napisano 28. novembra 1901. na francuskom jeziku (koje je sačuvano i čiju foto-kopiju objavljujemo).

POZIVAJUĆI se na to ovlašćenje, Nenadović je 12. decembra 1901. uputio sledeće pismo dvorskom savetniku Hajnrihu fon Mileru, šefu Informacionog biroa u ministarstvu spoljnih poslova Austrougarske:

"Čast mi je u prilogu dostaviti Vam moje ovlašćenje, kojim me knez Petar A. Karađorđević imenuje za svog oficijelnog predstavnika. Istovremeno prilažem pismo koje mi je uputio knez Petar i u kojem je on izložio svoja politička gledanja".
Istog dana, sudeći bar po datumu, u ministarstvu spoljnih poslova Austrougarske sastavljen je poseban akt, u kojem je, između ostalog, istaknuto da je knez Petar Karađorđević uputio Nenadovića u Beč da bi pokušao da ga dovede u bližu vezu sa nadležnim krugovima Monarhije.

U AKTU je citirano i pismo koje je Petar Karađorđević naslovio na Nenadovića, a koje je u stvari bilo namenjeno austrougarskom ministarstvu spoljnih poslova.

"Svojim geografskim položajem", rečeno je u tom pismu, "Srbija je upućena na to da ima najbolje odnose sa susednom Austrougarskom monarhijom, a privredni interesi Srbije zahtevaju danas više nego ikad na kategoričan način da ovi odnosi budu što je mogućno srdačniji. Svaki srpski državnik, koji zaista iskreno i bez fanfaronada hoće da služi svojoj zemlji, morao bi uvek da ovu okolnost ima u vidu.

Od dobrog i iskrenog odnosa prema Austrougarskoj zavise vitalni interesi naše drage otadžbine. Čini mi se da se na srpskoj strani u ovom pogledu uvek grešilo i da su pojedini srpski državnici spoljnu politiku Srbije podredili unutrašnjopartijskim interesima... Usled toga je došlo da su pojedine stranačke vlade, koje su se poslednjih decenija smenjivale na kormilu, uvek menjale spoljnu politiku prethodne.

KRIVICA za ovu nepostojanost u spoljnim odnosima Srbije pada pre svega na samog vladara, jer je ovaj u prvom redu pozvan da se brine o stabilnosti spoljne politike.
Srbiji je potreban mir u zemlji, i otud je tamo nužno voditi jedinstvenu, zdravu politiku ...

Ukoliko bih uz božju pomoć i voljom srpskog naroda bio pozvan da stupim na presto Srbije, onda budi siguran da ću se u spoljnoj politici zemlje uvek držati navedenih stavova. Takođe bih najenergičnije pazio na to da sadašnji status quo na Balkanskom poluostrvu ostane očuvan ...

To što ti ovde pišem, rezultat je mojih dugogodišnjih posmatranja i iskrenog uverenja da je samo na jednoj takvoj osnovi mogućno voditi spoljnu politiku Srbije".

OVO PISMO Petra Karađorđevića bilo je svestrano proanalizirano u austrougarskom ministarstvu spoljnih poslova i imalo je i te kakvog uticaja na držanje Dvojne monarhije neposredno pred prevrat, 1903, a i posle njega. Već sutradan po ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage, ministar spoljnih poslova Austrougarske, grof Goluhovski, rekao je francuskom ambasadoru u Beču "da je glavno, ne oblik događaja i način izvršenja samoga dela, nego da li je onaj koji vlada u Srbiji u dobrim odnosima sa Austrijom ili ne".

POSLE predaje punomoći i navedenog pisma Petra Karađorđevića austrougarskom ministarstvu spoljnih poslova, Nenadovićev položaj u Beču bio je - "legalizovan".U svemu tome, važnu ulogu odigrao je Vukašin Petrović, koji je upravo u informacionom birou ministarstva spoljnih poslova u Beču imao odlične veze, bio upisan kao pouzdani informant. Policija mu sada više nije uopšte dosađivala i skoro da je potpuno prestala da vodi računa o njemu...

Osim sa austrougarskim instancama, Nenadović je, i to valja pomenuti, uspostavio vezu i sa meritornim nemačkim ličnostima. Između ostalog, stupio je u vezu i sa Fridrihom Rozenom, istaknutim funkcionerom u ministarstvu spoljnih poslova Nemačke. Njemu je, sasvim otvoreno, rekao da neposredno predstoji obaranje kralja Aleksandra s prestola Srbije.

KAKO se može zaključiti i na osnovu specijalnog izveštaja austrougarskog poslanika u Beogradu o prevratu 1903. godine, Nenadović je s Genčićem, kad su se sastali u oktobru 1902. godine, pretresao ceo rad zavereničke organizacije, našao da je on dobar, ali je bio mišljenja da treba ukloniti ne samo kraljicu Dragu, već i kralja Aleksandra. Genčić se s tim složio. I, kad se vratio u Beograd, na sastanku glavnog zavereničkog odbora održanog 10. oktobra 1902, on je zauzeo stav da načinjeni plan o uklanjanju samo kraljice Drage nije dobar. S obzirom na to da kralj isuviše voli kraljicu, rekao je Genčić, on ne bi nikako pristao da se ni za momenat odvoji od nje i, dalje, da bi, ako bi kraljica bila ubijena, i sam kralj izvršio samoubistvo. Preostaju, zaključno je Genčić, samo dva puta: ili da se od svega dignu ruke ili pak da se zajedno odstrane i kralj i kraljica. U ovom drugom slučaju, kralj bi se mogao primorati da abdicira, silom otera s prestola ili da se jednostavno ubije zajedno sa kraljicom.

PROTIV ovih dveju poslednjih kombinacija, izjasnili su se, pre svega, pukovnici Aleksandar Mašin i Leonidas Solarević, a zatim potpukovnik Stevan Ilić. Polazeći od toga da Obrenovići imaju velike zasluge za Srbiju, i da su u vojsci popularni, oni su izrazili mišljenje da bi ipak bilo od svega najbolje da se ne preduzima ništa, svejedno što će "jedna kurva ostati da sedi na srpskom prestolu". Ovaj sastanak je protekao vrlo burno. Pojedinci se nisu mogli oteti od sentimentalnih osećanja, tako da sastanak i nije ličio na dogovor zaverenika rešenih da i u krv zagaze.

TELEGRAM AUSTRIJSKOM CARU

U ČASU dolaska na presto Srbije, Petar Karađorđević je, u telegramu austrijskom caru od 17. juna 1903, na određeni način potvrdio ono što je rekao u pismu koje je preko Nenadovića bio uputio ministarstvu spoljnih poslova Austrougarske. "Ja ću ići", stoji u tom telegramu, "stopama moga oca i nadam se doneti svojoj zemlji slobodu i sreću. Ja molim V. V. da ima ona dobra raspoloženja prema meni, kakva je imao do smrti za moga oca. Ako me time udostoji, izvršenje mojih novih dužnosti biće mi lakše, a ja imam čvrstu nameru i uverenje da ih zaslužim."


(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")
SUTRA: BEČ INSPIRISAO UBISTVO ALEKSANDRA