GUBI SE NARODNA TRADICIJA: Jeftina roba gasi zanat

KVALITET obuće, generalno, sve je lošiji, a mušterija kod obućara sve je manje. To potvrđuju iskusne novosadske zanatlije i naglašavaju da u poslednjih 10-15 godina ne važe stara pravila po kojima su godišnja doba najavljivala “navalu” ljudi namerenih da poprave cipele.

Todor Svilar, predsednik obućarske sekcije u Udruženju zanatlija, vodi radnju u Ulici Pavla Papa od 1984. godine, kada je nastavio porodičnu tradiciju i preuzeo posao od oca Stojana.

- Ranije se znalo: sezona je išla s proleća i s jeseni, a danas više nema nikakvog reda, pošto, vidite, usred leta donose na popravku zimske čizme - kaže Svilar. - U radnju dolaze svi, od đaka, studenata, pa do penzionera, i primamo na popravku sve što može da se uradi. U proseku imamo deset mušterija dnevno, a na popravku, u zavisnosti od težine posla, čeka se dan ili dva. Kada je hitno, što je kod nas uobičajeno, možemo da završimo i istog dana.

Prema cenovniku koji je 1. oktobra 2015. godine odredilo Udruženje, lepljenje košta od 100 do 500 dinara, potpetice i poluđonovi su od 400 do 800, skraćivanje peta je od 300 do 500, kao i popunjavanje vrha.

Pročitajte još - Jedan od poslednjih pirotskih obućara ne odustaje od posla

- Dame čine većinu mušterija, rekao bih 80 odsto. One donose svoje, ali često i obuću supruga i dece. Nije redak slučaj da popravljamo stare ali vrhunski urađene cipele od kvalitetne kože, i muške i ženske. U tom slučaju znamo šta smo uradili, a mušterije su, kao i mi, prezadovoljne. Kada je, međutim, reč o obući od veštačkih materijala, može se intervenisati i popraviti, ali je pitanje koliko će trajati i gde će se pojaviti novi problem - napominje Svilar.

Opšta ocena obućara je da je jeftina roba s Dalekog istoka neposredno uticala na obim njihovog posla, jer se mnogi odlučuju da kupe novo za male pare i iskoriste za tekuću sezonu.

Saša Barać, profesor geografije, koji je obućarski zanat izučio pre 26 godina, koliko i vodi radnju “Saba” u Ulici doktora Ribara, naglašava da nema pravila i da prihod u radionici zavisi isključivo od broja robe koja stane na policu. On uz četvoricu kolega, takođe majstora, vodi tri radionice u različitim delovima grada.

- Naših pet porodica živi od toga - ističe Barać. - Dugo radimo, smatram kvalitetno i korektno, pa zato i opstajemo i prkosimo činjenici da je “jedan majstor, jedna radnja”. Reč je, praktično, o porodičnom poslu, a popravljamo sve od kože, lepimo, šijemo, pendžetiramo...

Naravno, neretko popravljamo i torbe. Trenutno nam, pošto je leto, najčešće donose sandale i laku obuću, ali ima i onih koji se već pripremaju za zimu.