Miličić košarku zamenio za ring, lov i jahanje

Đ. Matić

06. 12. 2014. u 21:08

Bio sam potpuno glavom van košarke i nije bilo pošteno da klubu za koji navijam od malena kažem „da“ - rekao je Darko za "Novosti", govoreći o razlozima zbog kojih nije došao u Zvezdu

SA 16 godina je bio prvak Starog kontinenta, kadetski. Uz zlatnu medalju oko vrata mu je okačen i epitet jednog od najvećih talenata kojeg je košarkaška Evropa ikad „rodila“. Sa nepunih 18 zbog njega je moćna NBA liga promenila pravilo o draftu. Sa punoletstvom je postao do tada najbolje rangirani Evropljanin na najvećoj planetarnoj košarkaškoj pijaci.

Ispred njega je bio samo sadašnje „božanstvo“ Lebron DŽejms, a u leđa, tog 26. juna 2003, u njujorškom hramu košarke „Medison skver gardenu“, gledali su mu budući stanovnici Kuće slavnih: Karmelo Entoni, Kris Boš, Dvejn Vejd, pa budući ol-star igrači Kris Kejmen, Dejvid Vest, DŽoš Hauard, Mo Vilijams...

Sa nepunih 19 postao je prvi Srbin čiji je prezime izgravirano na šampionskom NBA prstenu. Sa 27 i po (2. novembra 2012) odigrao je poslednji košarkaški meč. Danas, sa tek 29 i po, daleko od javnosti, Darko Miličić, kako kaže, uživa u košarkaškoj penziji, ali i odbrojava dane do debija u kik-boks ringu!

- Planirano je da 18. decembra odradim prvi kik-boks meč. Biće zanimljivo - počinje Miličić priču za „Novosti“ u rodnom Novom Sadu, potvrđujući nameru koju je još prošle godine istakao da se oproba, i to kao „profesionalac“ među konopcima.

- Biće pravi meč. Jedina razlika od ostalih je to što će novac od karata otići u humanitarne svrhe, tako da će svi koji tog dana budu došli u novosadski SPENS, znati da će kupovinom ulaznica, zajedno sa nama, učestvovati u dobrotvornoj akciji.

PORODICA NAJSTARIJI Darkov sin, petogodišnji Lazar, uči tajne fudbala, ali ga i košarka (opet) sve više privlači.
- Od prvih koraka se odlično snalazi sa loptom. Na početku mu je bila omiljena košarka, zatim fudbal, zbog čega je i krenuo u školicu za fudbal. Ali u poslednje vreme opet sve više priča o basketu. Rekao sam mu: „Polako, još je rano, ako sad kreneš, brzo će da ti dosadi“. Šalu na stranu, ni njega, ni mlađeg dvogodišnjeg Luku, ni trogodišnju ćerku Laru nećemo forsirati. Sami će birati sport, ako uopšte žele da se bave time. Naravno, supruga i ja ćemo im pružiti podršku.

Dok priča o kik-boksu, Darko pokazuje snimke sa priprema. „Sevaju“ aperkati, direkti, krošei. Nije zapostavljen ni rad nogu, pa bi neko neupućen pomislio da je gorostas (iza koga je košarkaška karijera duga deceniju i po) prohodao uz bokserske rukavice i da u rukama ima bar 10-20 borbi. Naoko je primetno da puca od snage, daleko više nego što je potrebno za košarkaški „ring“, pa sledi pitanje da li je moguće da promeni smer i opet uzme narandžastu loptu u ruke.

- Može, ali samo za slikanje. Na taj period u životu sam stavio tačku - „direktom“ Darko stavlja do znanja da je dosta profesionalnog šutiranja na koš iako svakodnevno „eskivira“ velike nalete od znanih i neznanih koji bi opet da ga vide na parketu.

Kada priča o košarci, u očima mu se mešaju tuga i sreća, razočaranje i radost, ali iz njih izbija i sigurnost da je gotovo.

- Nesumnjivo, košarka mi je mnogo dala, pre svega finansijski, jer da nisam igrao sigurno danas ne bih uživao u blagodetima „penzije“. Ali, sa druge strane, ograničavala me je u nekim drugim smerovima. Dugo sam pokušavao sve to da uklopim. Nije išlo. Na kraju sam presekao, rekao sam zašto da mučim sebe, svoju porodicu, da dajem lažnu nadu nekome ko želi da me angažuje, zašto da se pravim srećan i zadovoljan, kada nisam.

Dok „vrti“ filmove od prvih košarkaških dana u Novom Sadu, preko Vršca, NBA, reprezentacije, nijednog trenutka ne upire prst u druge. Možda bi ponekad i mogao, ali ne želi.

- Nema razloga. Ponekad sam dobijao savete od drugih, bilo je dobrih i loših, ali na kraju, uvek čovek sam mora da donese odluku.

Prošlog leta je bilo mnogo saveta u Srbiji. Svi su se sveli u jedan, tačnije jednu želju, da Miličić obuče dres Crvene zvezde. Nizali su se indirektni i direktni pozivi.

- U to vreme, sedam-osam meseci posle moje poslednje utakmice, a prilično dugo posle nekih ozbiljnih „minuta“ na parketu, jednostavno nisam bio spreman, ni fizički, ni psihološki da iznesem sve. Jer, igranje za klub za koji navijate odmalena, Zvezdu, daleko je od pukog odrađivanja ugovora. To je više od igre, iziskuje mnogo emocija. Bio sam potpuno glavom van košarke i nije bilo pošteno da kažem „da“, pre svega prema ogromnoj armiji navijača koja bi s pravom očekivala čudo.

VOĆARSTVO ZA razliku od brojnih sportista koji su novac uložili u izgradnju stanova i poslovnih objekata, Miličić je krenuo drugim putem. Investirao je u zemljište u okoloni Sombora s ciljem da to uskoro bude reprezentativan voćnjak jabuka.
- Već smo posadili jedan deo, idemo postepeno. Takođe, dobili smo dokumentaciju za izgradnju hladnjače. Imamo odlične stručnjake, potrudićemo se da budu prvoklasne jabuke, kojom će i Srbija moći da se ponosi.

Čudo je moglo da se desi deset sezona ranije, u zimu 2003. Tadašnji predsednik KK Crvena zvezda, Živorad Anđelković, razgovarao je sa Hemofarmom o Miličićevom prelasku na Mali Kalemegdan.

- Sedeli smo i pričali zajedno. Nekoliko meseci pre toga produžio sam ugovor sa klubom iz Vršca, tako da je bilo jasno da veliko obeštećenje ne može niko da plati, ne samo Zvezda, nego nijedan evropski klub u Evropi, već samo NBA ekipa. Praktično, to je odredilo moju sudbinu da odmah odem preko okeana. S jedne strane se činilo dobro, jer sam bio 2. pik, ali s druge, upao sam u tim kojem je imperativ bio šampionski prsten. Nije Detroit imao vremena da čeka 18-godišnjeg klinca. Ali to je zatvorena knjiga.

Otvorena je druga. Uz kik-boks, Darko izvesno vreme savlađuje tajne preponskog jahanja. I dok njegov trener Rade, iz konjičkog kluba „Petras“ na Petrovaradinu, dodaje da ima neverovatan talenat i za jahanje, bivši košarkaški as objašnjava da ljubav prema konjima traje još od detinjstva.

- Još kao mali sam imao priliku da prvi put jašem u Šipovu (odakle mu je otac Milorad i gde danas često zna da ode). Sada, kada imam više slobodnog vremena, dođem da odjašem na Petrovaradinu. Ne znam koliko sam uspešan, ali nije toliko ni važno, već druženje sa ljudima koji uživaju u istom sportu.

Bar po trofejima koji krase zidove i pod njegove trofejne sobe, daleko je uspešniji lovac. Nekoliko jelena, par medveda, dva vuka... Uramljene kljove divljih svinja teško je i nabrojati.

RIBOLOV PROŠLE zime osvanula je vest da je Miličić u Italiji bio na Svetskom prvenstvu u ribolovu. Ali nigde se nije pojavila informacija koje je mesto zauzeo.
- Ha, ha, ha... To mi je bio treći šampionat. Na sva tri smo zauzeli među poslednjim mestima. Ali nije nam cilj bio da pobedimo, već da se družimo sa ljudima, da razmenimo ikskustva.

- Nijedan trofej nije tuđi. Obišao sam, mislim, sva lovišta u okruženju, išao u lov na svu divljač. Evo vidite - nabraja kad je i gde glavne lovine ustrelio, dodajući da još nekoliko treba da stigne sa prepariranja.

Posebno je ponosan na vukove. S obzirom na to da je ova životinja česti stanovnik naših predela, neznalicama taj ponos zvuči čudno, ali...

- Najlukavija žovotinja. Jednu sam čekao 30 sati. Druga pak je došla posle 3 dana... Uh, kad se setim...

Bez obzira na dva izuzetno cenjena trofeja, kojima ne mogu da se pohvale čak ni brojni lovci sa višedecenijskim stažom (primera radi Tito koji je slovio kao strastveni lovac nikada nije ustrelio vuka iako ga je mnogo puta lovio), dodaje da ga više privlači lov na jelene, divokoze.

- U lovu na divokoze može da se ide i do tri-četiri hiljade metara nadmorske visine. Non-stop ste u pokretu - pojašnjava Darko, koji često zna da pomogne lovočuvarima. - Nije cilj ustreliti što više životinja, već je to jedna vrsta takmičenja sa prirodom i u prirodi. Od nje sve dobijamo, pa samim tim moramo da joj pomognemo. Ako nećemo mi sami ko će... - nastavlja Miličić priču o lovu.

Košarka je ostala daleko iza...

UŽIVAO U ORLANDU

NE krije Miličić da je tokom NBA karijere bio najsrećniji u dresu Orlanda. Malo je poznato da su ga praktično sati delili od produžetka saradanje sa „magijom“. Ipak, do nje nije došlo.

- U leto 2006, godinu dana pre isteka ruki ugovora, predsednik kluba mi je rekao da ćemo sutra potpisati četvorogodišnji ugovor. Suma je bila više od 40 miliona dolara. Sutradan me moj agent zove i kaže da je predsednik povukao ponudu. Niko nije znao zašto, ni generalni menadžer, ni trener. Nisam ni razmišljao o toj povučenoj ponudi, jer ponovo sam počeo da uživam u košarci, što se i vidi po učinku - kaže Darko, za koga su navijači Orlanda bili ubeđeni da će posle te sezone (2006-2007) ostati.

Uprava se, međutim, odlučila za Rašarda Luisa, s kojim je potopisala sedmogodišnji ugovor vredan 105 miliona dolara, što je bio rekord tog leta. Taj potez se pokazao pogrešnim.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (8)

Bosko

06.12.2014. 23:42

E moj Darko,mani se bre gluposti,nego se spremi pa iduce sezone dodji zameni Bobija u Zvezdi,za par godina ce ti biti zao sto si se rano povukao a tad ce biti prekasno!Kakav boks,kakvi bakraci,jesi normalan?!

Боки

07.12.2014. 16:22

Поштено од њега, ја га подржавам. Могао би да игра у било ком Евролигашком клубу, али неће, зарадио је довољно пара, сад ужива и ради оно што воли.