Ivančević: Antić je bio rođeni pobednik, mnogima se nije svidelo što im je sve govorio u oči

Novosti online

utorak, 07. 04. 2020. u 17:46

Иванчевић: Антић је био рођени победник, многима се није свидело што им је све говорио у очи

Radomir Antić Foto: EPA

Imao je taj gen, bio je predan poslu 24 sata. U kući se nije pričalo o drugim stvarima. Njegov pas Astor je znao kad smo pobedili, kad izgubili - priča Radmilo

Prijateljstvo dugo četiri i po decenije naprasno je prekinuto. Bilo je leto 1975. kad je Radmilo Ivančević stigao u Partizan, zatekao u prvom timu Radomira Antića i sa njim drugovao 45 godina, sve dok se u ponedeljak čuveni trener nije preselio na neko drugo mesto.

Ostale su uspomene i svedočanstvo velikog drugarstva. Počev od igranja u crno-belom dresu, gde su već u prvoj zajedničkoj sezoni stigli do titule (posle deset godina čekanja za klub iz Humske, golom Nenada Bjekovića u Ljubljani), preko Fenerbahčea (prvak Turske 1978), a nastavilo se u Španiji, gde je Antara, zvao nekadašnjeg golmana za saradnika u stručnom štabu Ovijeda.

- Još kao igrači spremali smo se za trenerski posao, pošto smo ispoljavali obećavajuće kvalitete da bismo mogli da napravimo rezultate u struci. On se i tad isticao stavom, govorili smo da je ispred vremena, bilo je jasno da će postati veliki trener - priseća se Ivančević u izjavi za RTV Sunce iz Aranđelovca.

Podseća da je posle šest godina zajedničkog boravka u Španiji (počev od Ovijeda) trebalo da sednu na klupu Atletika, ali da se isprečila administracija, pošto Radmilo nije imao licencu za rad u madridskom klubu. Iz drugačije uloge je pratio pohod prijatelja do duple krune 1996. Kasnije je svako otišao na svoju stranu, ali su savremene tehnologije omogućavale održavanje kontakta.

- Ostali smo prijatelji do poslednjeg dana. Posle svega što je napravio kao igrač i trener, nije imao sreće da izdejstvuje poslednju pobedu. Čuli smo se pred katolički Božić, bio je na odmoru sa suprugom u Marbelji, pozlilo mu je, hitno je prebačen u Madrid, lekari su konstatovali kamen u žuču, došlo je do komplikacija, oštetio je pankreas. Borio se bukvalno sve vreme. Bio je na aparatima. U jednom trenutku i u komi. Pre 15-ak dana pojavio se tračak nade. Uspeo je da sedne, komunicira, međutim, stanje se naglo pogoršalo, a zbog virusa korona pomerili su ga u nameri da ga osame. Nažalost, sinoć mi je njegova supruga saopštila da smo ostali bez Radomira.

Bez čoveka fudbala. Kako sam Radimilo Ivančević primećuje, predanog lopti.

- Bio je rođeni pobednik, nije znao drugačije, nije prihvatao poraz. Bilo da smo igrali domine ili karte, morao je da pobedi. Jutros sam evocirao uspomene sa Špancima, kažu da je hteo da pobedi na sve moguće načine, samo da pobedi. Imao je taj gen, bio je predan poslu 24 sata. U kući se nije pričalo o drugim stvarima. Njegov pas Astor je znao kad smo pobedili, kad izgubili. Znači, živeo je za to. Sve je to donelo uspehe.

A ljudski, kakav je bio Radomir?

- Koga je prihvatio za prijatelja, bio je u stanju ruku da mu da. Nije lako prihvatao ljude. Dugo je procenjivao ko je pravi. Nekad je imao probleme, jer je uvek glasno mislio, govorio ljudima otvoreno, u oči, mnogima se to nije svidelo. Tako je i ovde svojevremeno imao problema. Odveo je reprezentaciju na Svetsko prvnstvo, spletom nesrećnih okolnosti nismo prošli u drugi krug takmičenja, što je ljudima bilo dovoljno da stupe u sukob s njim. To nije prihvatao i onda su se razišli. Bio je principijelan čovek, profesionalac 200 odsto, sve je radio smišljeno, u svakom trenutku je znao šta hoće - uverava Radmilo Ivančević.



(Autor: Mocartsport)