Jelena Helc: Ne pristajem da odrastem

HLADNA, nepristupačna i uobražena - najčešće su predrasude o glumici i voditeljki Jeleni Helc. Mada ne krije da joj je važno šta publika misli o njoj, ova „zla žena“, kako su je prozvali u rijalitiju „Parovi“, ne vuče nikoga za rukav da bi ga ubedila u suprotno, već pušta da je ljudi upoznaju. Tada, sve predrasude padaju u vodu.

Uporedo sa karijerom u Narodnom pozorištu, gradila je još jednu - voditeljsku. Posle rijaliti programa „Kuća snova“ i „Parovi“, počela je da vodi tok-šou „Granica“ (četvrtkom u 20 časova na Hepiju). Prilika da vodi emisiju kakvu i sama voli da gleda, kao i sjajni saradnici - bili su presudni razlozi da prihvati novu ponudu Srećne televizije.

- Spisak tema je raznovrstan i obuhvata gotovo sve što se nas tiče. Dobar izbor gostiju je, kao i u pozorištu dobar kasting, pola posla. Razgovaraju, ako je potrebno - sukobljavaju mišljenja, ali ne u raspravi koja je sama sebi cilj, nego u dijalogu koji je svrsishodan. U publici u studiju ne sede statisti nego studenti novinarstva, tako da se i oni uključuju u razgovor. Uskoro će biti na raspolaganju i i-mejl adresa za pitanja i savete gledalaca - otkriva Jelena.

* U koje granice ne verujete, a gde ih postavljate?

- Ne verujem u granice kada je reč o željama, snovima i ljubavi. Poslovne i ostale granice postavljam tu gde počinje porodica.

* Imaju li nepoznati ljudi na ulici granicu kad je reč o potrebi da vam se obrate?

- Najčešće imaju potrebu da sa mnom komentarišu rijaliti programe koje sam vodila - kakvi su učesnici kad se isključe kamere, šta mislim ko će pobediti, da li je namešteno, i to je pitanje na koje uporno i uzaludno odgovaram: „Nije“. Neretko komentarišu i predstave u kojima su me gledali i to me izuzetno raduje. Neprijatnih situacija nije bilo mnogo, osim nekoliko tračeva za koje mi je trebalo vremena da shvatim da su samo naličje uspeha. Ipak, mnogo češće se dešavaju smešne i simpatične stvari. Neočekivani osmesi i pohvale od nepoznatih ljudi na ulici imaju posebnu draž i vrednost.

* Kad su vas nazivali zla žena u „Parovima“, to ste doživljavali kao uvredu ili kao kompliment? Da li vam je, inače, važnije ko kaže ili šta kaže?

- Naravno da mi je bitno šta misli publika, ali mi je podjednako važno da ostanem dosledna sebi i onome u šta verujem. Oni koji me poznaju znaju da opis „zla žena“ nema nikakve veze sa mnom. To je bio moj zadatak i veoma sam zadovoljna načinom na koji sam ga obavila. Umem da budem i stroga i hladna, ali izbegavam takve situacije. Volim ljude i prilike kada mogu da se smejem, družim, pevam. Ali ako moram da se namrštim - umem i to.

* Šta će vas najpre naterati da se namrštite?

- Evo, ja javno priznajem da se još uvek nisam pomirila sa fenomenom nepravde, kao ni sa prostaklukom, nevaspitanjem i bezobrazlukom. I mada teoretski znam - svaki put usred gužve oko Gazele mantram to u sebi - da ne smem da se mrštim zbog prostaka, jer me time svuku na svoj nivo i pobede „na iskustvo“ - ne uspevam uvek. Ali bar se trudim. Ipak, najpre ću se namrštiti na ren, beli luk ili ljutu rakiju.

* Da li je teško biti nasmejan u Srbiji?

- Koliko verujem da je karakter sudbina, jednako verujem da možemo da biramo način na koji posmatramo ono što nazivaju realnošću. Posle nekoliko uzastopnih i teških životnih udaraca, jednog dana sam shvatila da su vera, nada i osmeh sami po sebi dovoljno lekoviti. Neko je rekao: Kada uđeš u pogrešan voz - sve stanice su pogrešne. Isto važi i za pravi voz. Naravno da mi je teško da budem nasmejana ako razmišljam o Srbiji kao o sistemu. Teško mi je da ostanem pribrana kada gledam u istoriju, politiku, sistem vrednosti, ali onda se setim da je ta Srbija u isto vreme i malo mesto na planeti gde se nalazi mnogo ljudi, pejzaža i uspomena koje volim - i tada je osmeh nešto što ne mogu izbeći.

* Postoji li nešto što biste voleli da promenite kod sebe?

- Mislim da su promene prirodni procesi i odlike samosvesnih i hrabrih ljudi. Neprestano se menjam - svaki put nakon intimnog i iskrenog dijaloga sa samom sobom, počev od toga da odlučim da bacim makazice za zanoktice i počnem redovno da posećujem manikira.

* Kako objašnjavate trend da je među voditeljima sve više glumaca?

- To me stalno pitaju i stalno, kao, branim i kolege glumce i kolege voditelje. Da pustimo mi one koji žele i umeju da rade - da to i čine. I da se ne iščuđavamo njihovom talentu i radu. Lenjivcima nijedan posao ne ide od ruke. Osim ogovaranja.

* Gde ima više sujete - u glumi ili na televiziji?

- Po meni, sujeta nije loša osobina, ukoliko je držimo pod kontrolom. Ima je svuda, bez obzira na profesiju. Često pomišljam da je i na televiziji i u pozorištu ima daleko manje nego na drugim mestima. Glumci su dovoljno detinjasti da bi bili tašti, a voditelji i novinari su u hroničnoj jurnjavi, pa nemaju ni vremena da budu sujetni.

* Na koja pravila odraslog sveta niste pristali?

- Najpre mi na pamet pada imperativ pohlepne borbe za materijalnim dobrobitima, po sistemu „cilj opravdava sredstva“, a sve to po cenu duhovnog i duševnog bogatstva i uz obavezno odustajanje od ljubavi. A suštinski - ne pristajem da odrastem.

* Koje vrednosti biste voleli da prenesete sinu?

- Najteže pitanje za kraj i oblast u kojoj se najviše preispitujem. Nakon što tako obrnem nekoliko krugova, shvatim da, ipak, verujem u one univerzalne ljudske vrednosti kao što su rad, trud, poštenje, iskrenost, ljubav, prijateljstvo... Istinski uspeh, na onom ličnom, najintimnijem nivou je plod dugotrajnog i iskrenog rada unutar sebe. Sve ostalo su opsene.