Goran Bogdan gađa u METU: Postali smo čudna sprega takozvanog seljačkog poštenja, a istovremeno seljačke lukavosti i zlobe, i to se u svakome od nas bori non-stop

Zahvaljujući svom raskošnom talentu, hrvatski glumac Goran Bogdan (39) privlači veliku pažnju domaće publike. Kritika mu je takođe veoma naklonjena te su komentari poput onog da je ulogom Mustafe Golubića u seriji “Senke nad Balkanom” pomerio granice, sve češći. Budući da važi za jednog od najpoželjnijih muškaraca na Balkanu, javnost se u poslednje vreme sve više zanima i za njegov emotivni život. Tako se ovih dana, osim zbog glavne role u filmu “Otac” reditelja Srdana Golubovića, njegovo ime u medijima pojavljuje i zbog spekulacija da je vezu sa 12 godina mlađom koleginicom Jovanom Stojiljković okončao. Pomenuta nagađanja, glumac i njegova izabranica nedavno su zajedničkim pojavljivanjem na Filmskom festivalu u Berlinu demantovali, a budući da gotovo nikada ne komentariše intimu, Goran Bogdan je u svojim izlaganjima bio vrlo koncizan.


– Popularnost treba da bude nagrada za dobro obavljen posao, a ne uspeh sam po sebi. U tom slučaju najčešće se javlja površnost od koje strahujem. Opasnost od površnosti leži u tome da gubite dušu, srce, zbilju. Mislim da smo kao društvo tu zapeli. Već dugo reteriramo. Dovedeni smo do stanja apatije koje, hteli – ne hteli, vodi dalje do ubijanja želje za dobrim. Postali smo čudna sprega takozvanog seljačkog poštenja, a istovremeno seljačke lukavosti i zlobe, i to se u svakome od nas bori non-stop. Kad tražiš čašu vode, svako će ti je dati, s druge strane, prevarićete čim se okreneš. Zašto je to tako, ne znam. Valjda se nismo svarili, ušli smo u nezdravu kolotečinu i postali politički nezdravi svi skupa. Volimo da galamimo, ali karavani nose, a mi ostajemo u mulju – iskren je Goran Bogdan.

Mada stalni član Zagrebačkog kazališta mladih, Goran Bogdan zbog posla i svoje izabranice dosta vremena provodi u Beogradu. Ako ne odsedne kod nje, prija mu gostoprimstvo kolege Marka Janketića s kojim voli da odlazi u noćni provod.

– Poslednjih šest godina stalno sam na relaciji Beograd–Zagreb. Odomaćio sam se, stoga volim da naglasim da Beograd doživljavam kao neki veseli vašar, srčan, otvoren, za mene je on kao neki dobar i glasan domaćin. Svuda se krećem i dobro se osećam, ali mi se najviše dopada Vračar. Zapravo, grad čine ljudi i to je ono što me najviše ovde raduje. Prijatelji koje sam tu stekao – ispričao je on.


– Osećao sam veliko strahopoštovanje. Morao sam da preuzmem baklju od jednog takvog velikog trkača. Nebojša mi je bio prijatelj i uzor. Težim da budem čist i jednostavan kao što je on bio na sceni. Jednostavno, bio je najbolji i kao čovek i kao umetnik. Kada se sve to uzme u obzir, smatrao sam da je uloga preteška za mene, da ću možda lagati u portretisanju tog problema. Fizički aspekt uloge bio je takođe težak, jer je bilo potrebno da smršam 20 kilograma za kratko vreme – kazao je on u nadi da će njegov trud prepoznati svi slojevi društva, polovi i generacije.