Sada sam sa glumom na ti: Aleksandar Srećković Kubura o karijeri i ozdravljenju nacije kroz dobre dramske programe

ALEKSANDAR Srećković Kubura ove godine proslavlja četvrt veka uspešne glumačke karijere. Već na drugoj godini FDU zaigrao je u seriji o Obrenovićima, i od tada ne prestaje njegov umetnički put kroz najrazličitije žanrove. Kroz mnogobrojne uloge u poslednje vreme kao da nam se otkrio jedan novi Kubura, raskošan i uverljiv i kada je zločinac okrvavljenih ruku u "Balkanskoj međi", zavodljivi inspektor u "Istinama i lažima", komičan teča u "Psi laju, vetar nosi", principijelan, ozbiljan i dostojanstven savetnik Nikole Pašića, Stojan Stanimirović u "Crvenom mesecu", seksom opterećeni Viktor u "Slatkim mukama", nežni otac i simpatični zabojnički zavodnik u "Preživeti Beograd", član bugarske zloglasne narko-bande u "Južnom vetru"...

Upravo ste sleteli iz Ciriha, gde ste igrali predstavu "Kerovi", sa kolegom Srđanom Timarovim, gde tumačite sedam različitih vrsta pasa...

- Srđan i ja igramo po sedam vrsta pasa, njihove ispovesti u raznoraznim situacijama. Vrlo mi je draga ta predstava, duhovita je, ljudi se grohotom smeju skoro dva sata, iako ima i dramatičnih i potresnih momentata. Evo, igrali smo je u Cirihu i pored panike od virusa korona, i raznoraznih zabrana i ograničenja koliko ljudi sme da se okupi, kakav treba da bude raspored stolica i razmak među njima. Ipak, sala je bila puna, veliki aplauz i ovacije na kraju. Uživamo da igramo tu predstavu, 7. aprila igramo je u Teatru na Brdu, to je naša nova kućica. Što bi naš pokojni Peca Ejdus rekao "mi smo mala pozorišna gerila". Sednemo u jedan mali auto sa našim drugarom Cipijem, koji nam je i tonac, i obilazimo zemlje u regionu i širom Evrope. Mi smo pravi "lutajući psi". Igram u Narodnom pozorištu, na Terazijama, Teatru na Brdu, snimam dosta, gotovo svaki dan.

Za to je potrebna ozbiljna mentalna i fizička kondicija.

- Da, sada je vrlo dobar period i za nas glumce i za publiku, mnogo se snima pogotovu na televiziji, serija, dramskih serijala. Baš sam skoro pričao sa Cecom Bojković, pitao sam je da li se ona seća da se ovoliko mnogo radilo, ona kaže da toga do sada nikada nije bilo. Ja sam snimio pet serija u poslednjih godinu dana. Mislim da je primat koji dramski program preuzima na svim kanalima veoma dobar, da je to ozdravljenje i publike i nas. Nisu najpopularniji ti odvratni programi koji se iz nekog razloga zovu "rijaliti", a nemaju nikakve veze sa realnošću. Naprotiv, to je nerealna priča i ti sadržaji su potpuno nezasluženo prisutni, osim po pitanju zarade. Mislim da sa uspesima naših serija - "Senke nad Balkanom" i "Ubice mog oca", koje su prodate za "Amazon" platformu, a "Besa" arapskom tržištu - pokazuje da dramski program može da zaradi novac, edukuje publiku, napravi normalniju kulturološku atmosferu u Srbiji, koja je u jednom trenutku bila u velikoj opasnosti. Gledaoci nikada do sada nisu mogli ovako da uživaju. Svedoci smo repriznih emitovanja serija, što je bilo tragikomično. Sada toga nema, konstantno se dešava neki dobar premijerni dramski program.

"Balkanska međa"

Kako vam ide učenje ruskog jezika?

- Malo sam stopirao učenje ruskog. Pre godinu dana intenzivno sam išao na časove, krenulo je lepo, ali zbog ovoliko posla ne stižem dalje da učim. Sledeću sezonu posvetiću se projektima van Srbije. U Rusiji sam snimio seriju "Kapetanica", i drugu sezonu serijala o Drugom svetskom ratu, koji se zove "Po zakonu vojnog vremena" i u Rusiji i Ukrajini bio je vrlo gledan. To su bila vrlo značajna iskustva za mene, jer ljudi koji rade u filmskoj industriji po senzibilitetu su vrlo slični. I tonci, i rasveta, i scenografi... Mi smo, zapravo, jedno veliko pleme koje svuda ima svoje izdanke. Nebitno je na kom meridijanu se radi, da li je to Kina, Indija... Svuda umetnici traže iste ciljeve, da stignu do istine, emocije, do bar minimalnog pomeranja sveta i ljudi ka boljem.

"Crveni mesec"


Pročitajte i: Aleksandar Srećković Kubura: Još redovno treniram boks

Posle matematičke gimnazije i srednje muzičke za violončelo, došla je gluma... Da li su se te dve paralelne linije ipak negde spojile?

- Već negde na drugoj godini tog matematičkog smera znao sam da prirodne nauke neće biti moj put. Već posle treće godine polagao sam prijemni na FDU. Na moju veliku žalost, po dolasku u Beograd napustio sam violončelo, ali muziku nikada nisam. Muzika me je mnogo zadužila, i u amatersko pozorište u Kraljevu, i u profesionalno u Beogradu, ušao sam preko muzike. Na tom prvom nastupu svirao sam kontrabas u predstavi "Kneginja od Foliberžera", Mucija Draškića. Uskočio sam u orkestar gde su tada bili Nikola Kojo, Nebojša Ljubišić i Nebojša Ćirić. Tako sam ušao i u Atelje 212 i postao njihov stipendista. Tek kasnije saznao sam koliko je violončelo lep instrument. Pokajao sam se što sam ga zaboravio, ali pokušaću da mu se vratim. To je instrument sa najlepšim zvukom među gudačima, lepšim i od violine i viole. Matematika proističe iz muzike, ona je, zapravo, muzika.

Vaša klasa na fakultetu iznedrila je izvandredne umetnike. Da li ste malo ljubomorni na publicitet koji je dobila generacija pre vas (Ćetković, Dugalić, Glogovac)?

- Pa prva klasa Vlade Jevtovića imala je još veću medijsku pažnju, gde su bili Bjela, pokojni Manda, Mira Joković, Vesna Trivalić, Boda Ninković... Moja klasa jeste zanimljiva, uspešna, upečatljiva. Osećali smo odgovornost prema profesoru Bajčetiću. Mnogo smo naučili od njega, pre svega da budemo marljivi, što je jako važno. I dalje smo vrlo bliski, radujemo se kada imamo priliku da radimo zajedno. Mi smo upisali Akademiju 1991, kada su počeli ratovi, embargo. Naš život je praktično bio vezan za Akademiju i tu klasu. Napolju je bio mrak. I u bukvalnom smislu - mrak. Posle 22 sata, bila je gašena ulična rasveta. Ničega nije bilo, prevoza nije bilo, ni hrane, kriminal, korupcija, sve je bilo strašno. Bili smo vezani jedni za druge, bukvalno smo 12 sati dnevno provodili na Akademiji i bili zaštićeni od spoljašnjeg užasa. Porasli smo u to strašno vreme, a da nas ono u emotivnom smislu ipak nije potpuno osakatilo. I ceo period bombardovanja proveo sam u Ateljeu 212 i njegovom bifeu. Nismo izlazili odatle. Gluma, pozorište, film, televizija jesu naše sklonište.

U poslednje vreme publika primećuje da ste "eksplodirali" kao glumac, postali utemeljeni, snažni, zreli, uzbudljivi, podjednako upečatljivi bez obzira na to u kom žanru igrali i koje likove branili, ubedljiviji nego ikada. Jesu li ovo vaše godine?
Da li se desio intimni prasak, kada ste sa glumom prešli "na ti"?

- Moj ujak, a veoma mudar čovek, inače i cinik, davno mi je rekao da će se na moje premijere i predstave dolaziti tek kada budem napunio 50 godina, jer ću "tada postati pravi glumac". Sada mi je priznao da je omašio za nekoliko godina. Rano sam kao glumac postao popularan, igrao sam dosta u serijama i u pozorištu, ali moja "familijarnost" sa glumom desila se tek posle 30. godine. Zaista sam veoma zahvalan što poslednjih godina osećam neki mir u glumi. I snagu. Postao sam intiman sa glumom, prešli smo "na ti". Ne razmišljam više o sistemu u glumi, kako smo učili, jednostavno osetim tekst i prepustim se. Već deset godina uživam u glumi. Pre mi je bila i stres, nivo nesigurnosti bio je mnogo veći, a sada sam seo udobno u svoju stolicu, i dobro se osećam. Po cenu da zvučim prepotentno, sada znam da mogu da stanem pored bilo koga ko se bavi glumom na ovoj planeti. Uz ogromno poštovanje za kolege bilo gde u svetu, ali više nemam strah, jer sam shvatio da je gluma ista svuda. I Entoni Hopkins isto oseća glumu. Ili Dragan Mićanović, Nenad Jezdić, osećao je i Nebojša Glogovac, ti naši veliki glumci. Sećam se noći koje smo provodili u bifeu Ateljea 212, pa kada Đuza negde pred zoru počne da peva "Devojko mala", on postane ta pesma, on je celim telom peva, on je živi, taj trenutak, taj sekund lepote i te pesme. Ja sada osećam da ne glumim, nego budem taj lik koji igram. Mi glumci imamo tehnike kako da izađemo iz lika, inače da ih nemamo, poludeli bismo. Prvi put u životu tražio sam slobodan dan posle snimanja kada sam igrao Smuka, u "Balkanskoj međi". Kada sam igrao tog jezivog zlikovca, nije mi bilo dobro. Trebalo ga je negde pronaći u sebi, a to nije bilo nimalo lako. Trebalo mi je 24 sata da pobegnem od njega.

"Psi laju, vetar nosi"


DUHOM MALI LjUDI SU OPASNI

NENAD Jezdić je vaš klasić, kolega, glumio je Miloša Velikog na otvaranju istoimenog auto-puta, neke druge kolege koje ste spomenuli su naratori u nekim propagandnim filmovima političkih partija. Bilo je velikih zamerki i kritika, a koji je vaš stav?
- Jezda je moj kum, moj drug, moj brat. Ono što mogu da kažem za njega i ljude slične njemu je da kada bismo imali jedno 5.000 ljudi kao što je on, ovo bi bila najčestitija, najnaprednija zemlja u Evropi. Vjera Mujović, kompozitor Rade Radivojević i ja igramo nekoliko godina predstavu koja se zove "Poetski kabare Ivo Andrić", sada je igramo u "Lisabon kantini" u "Kombak dvorani", 19. aprila. Radeći je, imali smo priliku da čitamo genijalne Andrićeve rečenice o ljudima sa Balkana. On kaže "stalno postoje ljudi koji vole da brinu narodnu brigu, i da narod brane od opasnosti koju samo oni vide", kaže takođe: "od tih duhom malih ljudi, nastaju veliki gonioci novih istina i mučitelji ljudi". Mnogo je tih "duhom malih ljudi", oni su opasni, jako opasni.