Saša Žika Jakšić: Naježim se kada loše pričaju o Srbiji

Jovana Vukašinović

nedelja, 30. 04. 2017. u 18:25

Саша Жика Јакшић: Најежим се када лоше причају о Србији

foto P.Milošević

Producent, autor i domaćin sjajnog šou-programa, o muzici, rodnom Aleksandrovcu, Srbiji, novim generacijama...

NADIMAK Žika u njegovom slučaju izveden je od glagola živčan, mada mu on danas nikako ne pristaje. Kaže, dobio ga je u mladosti, jer ga je nepravda živcirala. Saša Žika Jakšić je producent, montažer, muzičar, autor, voditelj, otac, drug, brat, ali trenutno je sinonim za - "Nikad nije kasno". Dočekao nas je s širokim osmehom u montaži "Grand produkcije", gde je dovršavao novo izdanje emisije koja je njegovo autorsko delo, njen je domaćin, ali i kontrolor od početka do kraja.

- Ideja je bila da se kvalitetnim pevačima, koji su imali karijeru u mladosti, ali je nisu iz raznoraznih razloga ostvarili, pružimo šansu da dosanjaju svoj san - kaže na početku intervjua Saša Žika Jakšić.

* Mnoge takmičare poznajete lično?

- Donekle se ovom emisijom i odužujem kolegama muzičarima koje sam sretao tokom muzičke karijere. Skoro polovinu iz prošle sezone poznajem lično duže od 30 godina.

* Kako birate pesme kojima se predstavljaju?

- Muzički repertoar je posebna priča. Učesnici su stariji ljudi i njihov izbor pesama je drugačiji od ostalih takmičarskih emisija ovog tipa. Oni daju nekoliko predloga, a kojom pesmom će se predstaviti u određenoj emisiji - biramo zajedno.

* U čemu je ključna razlika između vaše emisije i ostalih?

- U drugim emisijama učestvuju ljudi željni slave i karijere, a kod nas zreli pojedinci kojima dajemo novu šansu. "Nikad nije kasno" ima i drugačiji pristup. Ističemo prave, časne vrednosti, one koje smo zaboravili zbog današnjeg načina života. U medijima se forsira kult seksa, golotinje, kriminala. Mi smo gledani, iako nema cirkusa. Prija mi što nas prate i oni koji nisu tipični gledaoci šou-programa.

* Mnogi komentarišu da su vaši takmičari bolji pevači od nekih aktuelnih zvezda.

- Mali je broj onih koji dođu do velikih medija i naprave zapažene karijere. Neki su zvezde zasluženo, drugi ne, ali tako je u šou-biznisu.

* Kome je teže - vašim takmičarima ili onima u "Grandovim zvezdama"?

- Naši takmičari imaju drugačije motive. To su ljudi koji imaju veliko životno iskustvo, oni su se ostvarili porodično ili u poslu, a ovde su došli po neke nove uspomene. Zato se dešava da posle emisije dobijem poruke u kojima mi se zahvaljuju na pruženoj šansi, na dobro provedenom vremenu, čak i od onih koji se nisu plasirali dalje. Nema sujete, nema loših reči, nisu ogorčeni ili ljuti, već zahvalni.

Sa voditeljkom Draganom Katić Foto Zoran Kuzmanović Munja

* Ipak, na kraju sezone ima pobednika?

- Kod nas ne postoji apsolutni pobednik. Svi finalisti dobijaju pesmu od nas i na taj način ostvaruju davne želje. Glasa se po završetku emisije, i to radi žiri, zatim publika u studiju i gledaoci putem interneta. Utoliko je sve bezbolnije nego u sličnim formatima.

* Kako se prijavljuju oni takmičari koje ne poznajete?

- Prvi uslov je da su stariji od 45 godina. Šalju nam snimke pevanja uživo, osnovne podatke i kratku biografiju. Za ovu sezonu prijavilo se 800 kandidata, a priliku je dobilo njih sedamdesetak. Nije ovo takmičenje za amatere, već za one koju se bavili pevanjem, ali nisu doživelu slavu.

* Zanimljive su i životne priče tih ljudi. Dešavalo se da zaplačete?

- Bilo je tu i suza i smeha. Od majke sam nasledio empatiju, pa te njihove emocije utiču na mene. Mada ih već znam, ne mogu ponekad da ih sakrijem od publike. Zato i nisam voditelj, već domaćin.

* A kako je došlo to toga da budete domaćin?

- Voditeljskim delom posla bavi se Dragana Katić, koja je pravi profesionalac. Ulogu domaćina nisam mogao da prepustim drugom, jer imam viziju šta želim od emisije. Ne trudim se da budem voditelj, vać sam ono što jesam - ponekad euforičan, ali publika me je i takvog prihvatila.

* Koliko se takmičari uhodavaju sa orkestrom Ace Sofronijevića?

- Pred svako snimanje imamo tonsku probu. Dogovorimo se telefonom oko pesme, oni sa Acom oko tonaliteta, i probaju jednom, možda dva puta samo. Nema praznog hoda, jer oni su i iskusni i talentovani.

* U medijima ste prisutni, ali se ne eksponirate previše?

- Nije mi potrebna ta vrsta pažnje. Medijska popularnost važnija je pevačima. Ne volim sebe da vidim u novinama, pogotovo ne u tabloidima, a na TV-u sam koliko posao zahteva. Privatan život ne želim da delim sa javnošću.

Foto Zoran Kuzmanović Munja

* Pored empatije, krasi vas i iskrenost.

- S godinama čovek nauči da kanališe iskrenost, da istina nije oružje koje uvek donosi pobedu. Iskren sam i veoma ekstrovertan, ali zavisi sa kim. Kad vidim da me lažu, nije mi toliko krivo zbog same laži, već zato što misle da im verujem. Zato i ne odgovaram istinom, već je zaobiđem. Istina je najveća vrednost kad se plasira u pravom momentu i pred pravim ljudima.

* Dugo ste bili van zemlje. Da li je Srbija najbolje mesto za život?

- Srbija je sto odsto najbolja! Nažalost, slabo nas uče da volimo ovu zemlju. Naježim se kad čujem: "E, to samo u Srbiji ima", a mnogi od njih nisu promolili nos van granica zemlje. Ne čekaju tamo u Nemačkoj lenštine i lezileboviće. Kad bi se i ovde toliko trudili, bilo bi i u Srbiji dobro. Radio sam mnoge poslove, od spasioca na bazenu, do kafane, ali sam bio pošten i radan. Nisu Nemci ili Švajcarci vrednije nacije od nas, već su bolje organizaovani hijerarhijski i ne dozvoljavaju zabušavanje. Ovde poslednjih četvrt veka svi mnogo pričaju, a malo ko radi. To se odrazilo na čitave generacije.

* Stičete li utisak da su nove generacije zahtevnije?

- Danas deca misle da im neko nešto duguje čim se rode, a ne shvataju da oni roditeljima duguju to što su uopšte došli na ovaj svet. Osnovno je da završe školu, da budu dobri đaci, a onda u životu da se snalaze sa znanjem koje su stekli. Nekada su deca imala strah od roditelja, učitelja, a danas je, nažalost, obrnuto, i to ne samo u Srbiji, već na čitavom svetu.

I TIŠINA PRIJA * MOŽETE li bez muzike? - Melodije i tonovi nas okružuju svuda, pa se bez muzike ne može nikako. Nekada mi prija rok, pop, a nekada narodnjaci, tamburaši, starogradske. Ponekad pustim sebi i klasičnu muziku. Biram je na osnovu raspoloženja. A desi se, ne baš često, da mi najviše prija - tišina.

* U Beogradu ste 1983. upisali Fakultet za fizičku kulturu. Kako vam se desila muzička karijera?

- Došao sam u Beograd sa željom da upišem psihologiju, ali nisam imao dovoljno bodova ni za prijemni, pa sam zato otišao na Fakultet za fizičku kulturu. Muzikom sam se bavio još u Aleksandrovcu, išao sam prvo na časove klavira, ali se nastavnica odselila. Onda mi je otac za odličan uspeh na kraju osnovne škole kupio bas-gitaru i tako sam počeo da sviram u jednom omladinskom rok bendu. Učio sam od starijih, a da bismo imali mesto za probe, morali smo da pratimo lokalni folklorni ansambl. Tako sam i u Beogradu svirajući zarađivao džeparac.

* Svirali ste bas-gitaru u grupi "Ritam srca". Ali bili ste i u "Ponoćnom programu", koji je nastupao u čuvenoj "Euridici". Da li vam nedostaje to?

- Nasvirao sam se ja muzike i naslušao pesama, i muzika je moj neraskidivi deo. "Ritam srca" je postojao do 2001. i imali smo tri studijska albuma, uglavnom smo radili u inostranstvu. Dolazili smo u Srbiju, ali nismo bili stalno u medijima. Pesme su ostale - "Čija li si, čija, prelepa Marija", "Jovana", "Koliko sam samo poljubio žena"... A svirati u "Euridici", tada je bila posebna čast.

* Vaš rođeni brat je Vladimir Jakšić, frontmen rok grupe "Revolveri". Kako to da ste otišli u sasvim suprotne muzičke vode?

- Baš zbog tog angažmana u kulturno-umetničkom društvu, imao sam priliku da uz rok muziku upoznam i narodnu. Sa 16 godina sam već u Aleksandrovcu svirao po kafanama, ali deset odsto od svake zarade moj brat je ubirao kao svojevrsni porez za rokenrol, porez na šund i kič. On je i danas aktivan u "Eksrevolverima" i ostao je odan rokenrolu. Kreativan je, komponuje, piše tekstove i jači je od mene kad je reč o muzici.

o Stignete li da odvojite vreme da odete u rodni Aleksandrovac?

- U poslednje vreme retko, jer su i otac i majka umrli, ali kad god odem vrate mi se neke lepe uspomene i emocije. Ali ni Aleksadrovac nije što je bio, promenili smo se i on i ja.


OFICIRI, CIVILI I ŠTETOČINE

* IMATE zanimljivu podelu za ljude koji vas okružuju?

- Delim ih na oficire, civile i štetočine! Oficiri su oni koji imaju talenta. Oni su se izdvojili, vođe su i stvaraoci. Civili su oni koji rade ono što se od njih traži, kojima je glava TV ekran, a misli novinski naslovi, ali kojima taj život odgovara. Štetočine su oni kojima nikad ništa ne odgovara, stalno se žale i kojima su uvek drugi krivi. Među njima ima i uspešnih, ali taj uspeh su gradili na tuđoj muci. Trudim se da budem u društvu oficira.



Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Djordjevic Bec

30.04.2017. 23:00

Bravo za Ziku i njegovu emisiju.Pravi emotivac a,,Nikad nije kasno"jedna od najboljih i poslednjoj deceniji.Da si nam uvek takav pun emocija i optimizma.Zelim ti sve naj.u zivotu i da tvoja emisija jos dugo traje!