Slađana Tomašević: Pitanja ne ostavljam bez odgovora

SVOJIM najvećim uspehom smatra to što je za deceniju koliko je zaštitno lice “Beogradske hronike” mnogim ljudima promenila život. Kao voditeljka jedne od najgledanijih emisija, Slađana Tomašević je u poziciji da može da pita, odnosno traži odgovore od gradskih čelnika i tako reši mnoge probleme u prestonici. Seća se, na primer, da se baš početkom ovog leta dogodila jedna takva situacija, kada je danima slušala ljude oko sebe kako se žale da su ulice Beograda mračne. Kako bi se uverila u to, danima je pratila u koliko sati se uključuje javna rasveta i ubrzo shvatila da su sugrađani u pravu.

- Naravno da se nisam smirila sve dok nisam pronašla koja osoba je nadležna za taj problem i dovela je u studio. Posle svih odgovora i opravdanja na moja pitanja, argumenti su bili na strani Beograđana. Ubrzo posle tog gostovanja promenjena je gradska odluka i ulice više nisu bile u mraku.

* Kada ste se “zarazili” novinarstvom?

- Ja sam prve korake napravila na Studiju B i tada sam već bila “zaražena”. Ali moje ozbiljno bavljenje ovom profesijom počelo je na RTS. Imala sam tu sreću da sedim pored najboljih, kao što su Mira Adanja Polak, Žika Nikolić i Bane Vukašinović. I tada su to bili veoma ugledni novinari sa ozbiljnim karijerama iza sebe. Od njih sam najviše učila, upijala, i pored njih mi je novinarstvo postalo način života. To sam shvatila onog trenutka kada sam uhvatila sebe, dok sam na godišnjem odmoru, da zapažam šta bi sve bilo interesantno sa gradskih ulica preneti gledaocima. Tada sam zapravo ukapirala da je moj život potpuno atipičan i da svet posmatram drugačije od mnogih.

* Kroz razne teme i događaje prikazujete nam prestonicu iz različitih uglova. Šta se sve promenilo u njoj za tih 10 godina, koliko vodite “Hroniku”?

- Beograd, kao i svi ostali svetski gradovi, ima svoje probleme, ali suštinski mislim da jeste napredovao. Na primer, kada idete ulicom danas čujete 10 različitih jezika, toga nije bilo ili je bilo neuporedivo manje. Ranije sam bila ljubomorna na gužvu kad se nađem na bečkom ili frankfurtskom aerodromu i pitala se da li će ikad naš aerodrom izgledati ovako. Sada mi atmosfera na ulicama uliva nadu da hoće. Beograd treba da bude otvoren, grad u koji dolaze mladi da se dobro zabave, ali je važno i da dobije status ozbiljne turističke destinacije.

* Da li priželjkujete nekog posebnog gosta u emisiji, ko bi vam bio intrigantan?

- “Beogradska hronika” se emituje već četiri decenije i za to vreme je postala ozbiljan brend. Imamo veliku gledanost i u unutrašnjosti, čak i u okolnim državama - Crnoj Gori, Bosni, Hrvatskoj... Do sada je došao svako koga sam priželjkivala kao gosta, jer ovakvu emisiju niko ne odbija.

* U razgovoru sa sagovornicima umete da budete veoma direktni. Šta vas uglavnom iznervira kod njih?

- Vežbala sam godinama i uspela da naučim da se kontrolišem i ne nerviram zbog sagovornika. Ako nešto još može da me malčice “izbaci iz takta”, to je izbegavanje odgovora. I uvek sam spremna da insistiram dok ga ne dobijem, pa makar to bilo: “E, neću da vam kažem”.

* Rekli ste da je vaš jedini izbor informativa i da sebe nigde ne vidite osim u njoj....

- Ja nikada u životu nisam radila snimljenu emisiju. Od prvog trenutka u TV novinarstvu sam u živom programu. U informativi se sve dešava brzo i to je nekako u skladu sa mojim temperamentom. Divim se kolegama koji danima snimaju emisije i gledaju materijale. Kada bih ja tako radila “Hroniku”, ona bi, verujte mi, izgledala jezivo. Ne samo zbog toga što ne bi bila aktuelna, već i zato što bih kad god reditelj kaže da moram nešto da ponovim bila sve gora. Imam iskustva u tome i poznajem sebe, stalno mi se dešavalo da nešto zaboravim ili pogrešno kažem, prosto nisam navikla.

* U mnogim emisijama prolazite i kroz veoma stresne situacije. Kako ih prevazilazite?

- To zavisi od situacije, jer jednog dana se potrošite više, drugog manje. Još nisam došla u to stanje da pomislim šta mi je sve ovo trebalo, ali jesam da kažem “E, sad sam sebi dozvolila da me to toliko pogodi i više neću nikad”. I naravno, ponovo me pogodi isto, jer to su stvari koje ne možete da kontrolišete.

- Ako me pitate da li sam sve naučila, mislim da nisam. Dosta toga još treba da usavršim. Bez obzira na to koliko je godina karijere iza mene, postoje stvari na kojima moram da radim i dalje. Eto, s godinama sam naučila da je prošlo vreme drskosti, da je mnogo lakše, bolje i jednostavnije, da sve što želite izgovorite sa osmehom, i da to onda sve drugačije deluje i na sagovornika. Na kraju, bolje se i ja osećam posle takvog razgovora. E sad, da li sam sazrela, to bi, ipak, trebalo da procene gledaoci.