Manjifiko: Bjelogrlić je kao divlja životinja

SLOVENAČKI muzičar Robert Pešut Manjifiko sa srpskom publikom je na ti još od pesme „Hir aj kam, hir aj go“. Veza je postala neraskidiva otkako se u obavezan kafanski repertoar uvrstio hit „Pukni zoro“. Mada mnogi misle da je reč o starogradskoj pesmi, Manjifiku to ne smeta. Štaviše, time je, kaže, ispunio svoju misiju.

- Divno je kada je pesma jača od autora - kaže Manjifiko za „Novosti“. - Zbog toga se i bavim muzikom. Ljudi su takvi, zaboravljamo imena, likove, ali muziku ne.

* Da li je tačno da ste „Pukni zoro“ posvetili dedi koji se borio na Solunskom frontu?

- Jeste, moj deda je bio Solunac, Ličanin iz Plaškog. I priče iz njegovog života su bile zaista velike i snažne. Decenijama su se prepričavale zgode iz rata. Deda je bio ponosan čovek, tipične ličke naravi. Pamtim njegov ožiljak na licu. Dan kada te on pomazi, mogao si da obeležiš kao praznik. Nije se dešavalo tako često.

* Koliko su film „Montevideo“ i saradnja sa Draganom Bjelogrlićem uticala na vas?

- Bjelogrlić je promenio i sebe, i mene, i svu ekipu. Niko nije očekivao sve ovo. Kada smo počelo da radimo, nije bio siguran da snimamo film, već je mislio da radimo seriju. Pratio sam čitav proces rada na scenariju. Bio sam na setovima da osetim atmosferu, vidim šta snimaju i da se upoznamo. Bjela je savršen lider i režiser.

* Širom Evrope nastupate sa umetničkim ansamblom Ministarstva odbrane Srbije „Stanislav Binički“. Koliko je bilo teško uklopiti se s njima?

- Sećam se prvog dana kada smo se upoznali na snimanju filma. Bili smo kao psi koji se nađu u parku, pa se mirišu malo. Tako smo se mi „mirisali“ jedno dva sata i mislio sam da to neće otići nikuda. Onda sam povukao značajan i sudbonosan potez! Zamolio sam produkciju filma da odmah donese marendu i piće. Nakon dosta čudnog snimanja od dva sata, tokom koga nam ništa nije išlo, pozvao sam orkestar na marendu, cigaru i piće i tu je pukla ljubav. Šalili smo se, uživali. Bili su spremni da izvedu sve što sam naumio. Ništa im nije bilo teško, mada su puni obaveza. Radili smo zajedno četiri godine. Prirodno je da smo se zbližili. Svirati s njima je romantično, starinski, bude i suza i plača.

* Finale saradnje je koncert u Sava centru 18. oktobra?

- Da se samo ja pitam, super bi mi bio Dom sindikata, gde je još bolja i intimnija atmosfera. Ali, objasnili su mi da tu nema matematike, pošto moramo da pazimo na brojeve. Velika je produkcija i težak posao je u rukama organizatora. Dolazi i Lus Kasal, s kojom je prelepo i lako raditi. Ona je čista duša. Umetnica koja se tokom karijere oslobodila sujete.

* Da li su reakcije publike iste u Srbiji, Sloveniji i Evropi?

- Možda je nekada bilo razlike u smislu materijalnog, ali sada je i to nestalo. Svugde je skupo, mladi nemaju para i to je jednako u Berlinu, Beču, Beogradu, Ljubljani. Svugde se jede hamburger, pije kokakola, a puši „marlboro“. Idemo svi u sinepleks, gledamo i slušamo iste stvari. Srbija je tu malo u prednosti. Ima izvore i sadržaje informacija koji mnogo puta nisu isti kao širom Evropske unije. Hvala bogu, kao svetionik u magli. To je bitno i za Evropu, koja ne može da prizna.

* Imate li ideju za sledeći poduhvat?

- Spremam novu ploču već dve godine. Objavio bih je davno da nije bilo poslednjeg „Montevidea“. Nisam želeo da uprskam i odlučio sam da sledim Bjelogrlića. Šta god on radi, ja sam za. Ima neverovatan instinkt, kao divlja životinja. Tako da sam odložio rad na ploči. Skoro pa sam je završio. Očekujem je posle koncerta i još nekoliko stvari koje moram da odradim u okviru obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata.