Dančuo: Uvek sam imao keca u rukavu

IMAO je sreću i privilegiju da se oproba u više muzičkih žanrova. I u svakom je bio podjednako uspešan! Žarko Dančuo, jedan od najpopularnijih izvođača u bivšoj Jugoslaviji, pevač šansona, član čuvene grupe „One i oni“, sjajan interpretator starogradske pesme, danas ponosno ističe da je penzioner. Ali muzike se nije odrekao. Naglašava da je izuzetno srećan što peva samo kad poželi i što je poslednjih godina mnogo više zastupljen kao kompozitor starogradske muzike, nego izvođač.

- Na novosadskom festivalu „Zlatna tamburica“, već pet godina učestvujem kao kompozitor i osvajam nagrade - kaže za „Novosti“ Žarko Dančuo. - Na neki način još trajem i dokazujem se, ali ne pravim halabuku. Što bi rekao Đorđe Balašević, još umem i još mogu. Uvek sam voleo da budem u senci i radim najbolje što mogu - za poštovanje! Nikad nisam želeo da budem medijski eksponiran. Nedavno sam na festivalu „Proleće u Beogradu“ pevao kao legenda zabavne šlagerske muzike, a posle toga na humanitarnom koncertu u Sava centru učestvovao sa najboljim pevačima narodnih pesama.

* Kako ste se posle šlagera opredelili za starogradsku muziku?

- To ide s godinama. Kao mlad sam pevao ono što je moja generacija slušala - šlagere, italijansku i američku muziku i pomalo rok. Posle toga je usledio period grupe „One i oni“. Kao što je govorio naš član Minja Subota, bili smo ABBA pre grupe ABBA. Osamdesetih sam shvatio da se pojavljuje nova muzika vezana za elektroniku i čvrst ritam. Bio sam pevač drugačijeg senzibiliteta i tu nisam sebe video, ali sam imao keca u rukavu. Moj otac Dušan Dančuo je bio poznati pevač starogradskih pesama i romansi. Znao sam sve te pesme i bilo je pitanje trenutka kada ću otvoriti i ta vrata. Imao sam sreću da mi već prve godine pesma „Dunav, Dunav tiho teče“ donese popularnost i u tom žanru.

* Kako danas vidite stanje u našoj muzici?

- Mislim da publici treba vratiti šlagersku muziku, a festival „Proleće u Beogradu“ je dobar pokušaj da se u tom smislu nešto uradi. Potrebno nam je da se vratimo humanijem i umirujućem zvuku, koji ne izaziva negativne strasti i emocije, već ljude čini boljim i plemenitijim.

* Šta vam danas pričinjava zadovoljstvo?

- Pevam kad mi se hoće. Kada čovek dođe u zrelije godine, onda mu više nije važno samo da uspe u karijeri. Ne čine me srećnim honorari i pojavljivanje u medijima, već kada me sretnu obični ljudi i kažu da su se zaljubljivali uz moje pesme i da sam im neki trenutak u životu učinio lepšim i posebnim.

* Postoji li šansa da vas publika vidi na solističkom koncertu?

- Malo sam se, iskreno, ulenjio po tom pitanju. Za solistički koncert je potrebno mnogo truda, ali i ozbiljni sponzori. Mogu da napravim koncert, recimo, na Kolarcu, to bi bio prostor za mene, ali nikako u „Areni“.

TREĆI BRAK - TREĆA SREĆA

Naš sagovornik već 18 godina živi u skladnoj zajednici sa suprugom Ljiljom. Ovo mu je treći brak i, kako kaže, treća sreća!

- Ona je pevala i igrala u nacionalnom ansamblu „Kolo“ i sad je u penziji - veli Žarko. - Počeli smo da živimo zajedno u zrelim godinama, kada čovek shvata šta je važno a šta nije, šta znači pomagati jedno drugom i podržavati se. Vrlo brzo smo se razumeli, jer smo radili sličan posao.