U MENI TEČE KRV VOJVODE PUTNIKA I VELIKOG MILUTINCA: Ispovest unuka čuvenog srpskog vođe

Dragan Vujičić

06. 09. 2020. u 17:00

У МЕНИ ТЕЧЕ КРВ ВОЈВОДЕ ПУТНИКА И ВЕЛИКОГ МИЛУТИНЦА: Исповест унука чувеног српског вође

Foto Ž.Knežević

NIJE lako zbog velike odgovornosti biti potomak Radomira Putnika, čoveka po kome i planina u Kanadi nosi ime - počinje starina Zoran Ivković (85) svoju čudesnu životnu priču.

- Kanađani su po dedi nazvali planinu jer je bio prvi vojskovođa koji je pokazao da se Austrougari mogu vojnički pobediti.

Teško je i rasplesti porodično stablo čika Zorana. Deda mu je bio prvi srpski vojvoda Radomir Putnik. Drugi deda pešadijski pukovnik Jovan Ivković, komandant pobede na Varovnici novembra 1914. Tamo je, vodeći trećepozivce, rezerviste, zaustavio Poćorekovu kontraofanzivu u leđa vojvodi Mišiću na Kosmaju.

Zoranov otac, opet, rezervni artiljerijski oficir zarobljen je u Aprilskom ratu u Bosni i to pet dana posle kapitulacije i tek pošto je potrošio svu municiju na protivavionskim mitraljezima.

Stric našeg sagovornika je bio čuveni lekar i fudbaler predratne Jugoslavije Milutin Ivković Milutinac. Zoran ga se seća kao kroz maglu. Pamti da su Milutinčevi komunisti spasili njegovog oca kada je ovaj došao iz zarobljeništva u Suboticu. Tata Gojko je stupio u Srbiju naoružan od Rusa, ali sa kokardom na glavi. Otac nije dugo živeo posle rata i nije stigao mnogo da mu ispriča. Ili je možda samo hteo da ga poštedi... Zato mu je pričala baka.

Drugog strica, poručnika podmorničara Duška, u Crnoj Gori su ubili komunisti 1941. godine pod nejasnim okolnostima.

Ivković danas piše o nekada snažnim porodičnim lozama Putnika i Ivkovića. On je danas jedina preostala "muška jabuka". Žive su i dve ćerke njegove pokojne sestre. U tri knjige priča "Tragovi" stavio je deo ličnih a tipično srpskih porodičnih ratnih hronika u kojima nema srećnog kraja. Planira, kaže, još tri.

O stricu Milutincu Zoran zna više. U porodičnom sećanju je ostalo kako ga je šef beogradske policije Vujković u jednoj noći 1943. izveo iz stana i dan kasnije streljao u Jajincima. Bez suda, bez krivice. Doduše, jeste Milutinac davao zavoje iz svoje ordinacije za ranjene komunističke ilegalce u Beogradu, ali Srbin Srbina nije smeo da ubije zbog toga, kaže Zoran.

Foto Vikipedija

Milutin Ivković Milutinac


- Nisam "mirisao" poratni Beograd. Davne 1964, posle završenog Mašinskog fakulteta, otišao sam u Nemačku. Prethodila je svađa u fabrici IKL, gde sam se prvobitno zaposlio kao mašinski inžinjer, i odmah razočarao u aljkavost radničke klase - pripoveda Ivković. - Tamo sam se oženio Nemicom i nisam zažalio.
SRCE
- IMAM ja i svoju biografiju - objašnjava Zoran Ivković.
Ukazuje da će sve to u njegovim knjigama "da ostane".
- Verovatno sam jedini čovek kome su još 2000. nemački lekari posle teškog infarkta ugradili plastične zaliske i aortu kako bi mi produžili život do četiri godine. A evo ja gazim treću deceniju sa tom plastikom - veli.

Po odlasku u penziju u Nemačkoj, Ivković se vratio u Srbiju da "razduži" testament i dukate dede vojvode Radomira Putnika, koji je umro u Nici 1917. godine, Vojnom muzeju. Nameštaj slavnog vojskovođe, po želji njegovoj, preneo je u manastir Vraćevšnicu, a deo u Žiču. Originalne rukopise knjiga, karte, dokumenta iz šest ratova vojvode Putnika darivao je muzejima Srbije.

- Naša dužnost je da deci i unucima ostavimo u nasleđe ko smo i kakvi smo bili - veli Zoran. - A Bog će svima vratiti.

Foto Ž.Knežević

 

Priča starina kako je mladi kralj Aleksandar ponizio vojvodu kada mu je ovaj 1916. zamerio "vojničke stvari". Time se detaljno bavio istoričar Savo Skoko.

- Dolaskom Vlade i Vrhovne komande na Krf niko nije posećivao bolesnog komandanta. U papirima vojvode Putnika istoričar Skoko je našao njegovo pismo: "Sve im praštam i sve zaboravljam. Samo me boli to što su me sa položaja uklonili kao najgoreg, jer je trebalo neko da plati ceh. I to će me boleti do groba".

​VRAĆEVŠNICA

MANASTIR Svetog Đorđa u Vraćevšnici oduvek je bio mesto porodičnog hodočašća vojničkih porodica Putnik i

Ivković. Sem stana u kome je rođen, a koji je ponovo otkupio, Zoran u Vraćevšnici ima "konak" uvek kada ga put tamo navede.

- Volim da tamo odem. Jednom godišnje, dva puta. Tamo je nameštaj i deo porodičnog nasleđa familije. Sestre koje

sada čuvaju naše stvari dođe mi kao nastavak porodice koju više nemam - kaže.

Izneo je i detalje kako je doznao da više nije na čelu Generalštaba. U februaru 1916. blagajnik Vrhovne komande doneo je vojvodi dve zaostale plate, a kada ga je ovaj više u šali pitao zašto mu nije isplatio i dodatak koji mu je pripadao kao načelniku Vrhovne komande, blagajnik se pribrao i sramežljivo rekao Putniku da on više nije načelnik štaba. "Na tu dužnost postavljen je general Petar Bojović", kazao mu je.

- Kralj Aleksandar posle rata je ostavio kovčeg moga dede da od 1917. do 1924. stoji u Ruskoj crkvi u Nici nemajući kad da naredi da vrate vojvodino telo u zemlju. Tek kada su 1924. Francuzi poručili da će oni sahraniti srpskog vojskovođu na njihovoj zemlji, Aleksandar se trgao i preneo ga u Beograd. Pitam se zašto se kralj mog dede i mrtvog plašio?

Tetka Radojka, najmlađa sestra Zoranove majke, do poslednjih dana života čuvala je nasleđe porodice Putnik.

- Kada smo se sestra i ja poslednji put okupili u njenoj kući, gde je živela sama i bez dece, pričali smo šta da radimo sa porodičnim legatom. Znali smo ko nam je bio deda i znali smo koliko je voleo Srbiju. Nismo razmišljali da sve poklonimo otadžbini.

Foto Vikipedija

Vojvoda Putnik


Priče o ocu Gojku Zoran je čuo uglavnom od očevih prijatelja. Za svog života on nije mnogo pričao, osim o bratu Milutincu i ugledu koji je imao i mrtav.

- Oca i njegove kolege ratne zarobljenike oslobodili su Rusi i Gojko je sa grupom hrabrijih tražio i dobio oružje od njih, kao i prevoz do Subotice. Namera mu je bila da se makar na kraju rata stavi Srbiji na raspolaganje. U Subotici su ih sačekali komunisti koji nisu mogli da veruju da je otac sa kokardom kraljevog oficira ušetao pravo u njihov štab. Uhapšen je. I tamo ga je prepoznao stričev drug, koji je obavestio komunističke ilegalce u Beogradu, a ovi su odmah došli i prebacili ga poluilegalno kući.

Posle rata otac Gojko je živeo u osami.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)