NE MOGU DALjE OD DVORIŠTA: Zorica Vučković bez noge i plućnog krila, sama u straćari godinama čeka bolje dane

J. Ćosin

subota, 15. 08. 2020. u 13:00

НЕ МОГУ ДАЉЕ ОД ДВОРИШТА: Зорица Вучковић без ноге и плућног крила, сама у страћари годинама чека боље дане

Foto J. Ćosin

IAKO je pre nekoliko godina uz pomoć donacija, ali i opštine Svrljig dobila novu kuću, tridesetogodišnja Zorica Vučković, koja je u detinjstvu zbog bolesti ostala bez noge i plućnog krila, potpuno sama, izolovana od sveta, živi u straćari u selu Drainac u nehumanim uslovima, jer novi dom koji je prekrila vlaga i buđ, i dalje čeka na struju i vodu.

Zbog toga Zorica i osam godina nakon što joj je kuća izgrađena, živi u straćari koja ima dva sobička. Ova nesrećna devojka ostala je bez majke sa tri i po godine, a bez oca pre sedam. U 13. godini je ostala bez noge koja joj je odstranjena jer joj se, posle bezazlene povrede u školskom dvorištu, inficirala rana. Otac je nije na vreme odveo lekaru, a kada je infekcija uzela maha, završila je na klinici u Beogradu, gde su jedino mogli da urade amputaciju i tako devojci spasu život.

Samo tri godine kasnije, ponovo je morala pod nož. Doktori su bili primorani da joj odstrane jedno plućno krilo kada su otkrili da boluje od malignog tumora. Do pre nekoliko godina o njoj je brinuo otac. Živi od socijalne pomoći, sestre je više ne obilaze, kao ni rodbina. Međutim, ona je puna optimizma i ne odustaje od borbe, a tu su i dobri ljudi koji pomažu koliko mogu.

- Teško se krećem, plašim se da li ću negde da padnem, i zbog toga mi je jedino žao, što ne mogu dalje od svog dvorišta. Ja sam jak borac u životu i idem samo napred, iako idem na tri noge, sa protezom i štapom. Život mi je bio težak, nakon smrti majke, kao mala, izgubila sam se, što je ostavilo posledice po moje zdravlje. Radovala sam se novoj kući, ali ne smem da se preselim tamo zbog pluća, jer ima dosta vlage - priča nam Zorica.

Foto J. Ćosin

Da Zorica iole normalno živi, ne treba mnogo. Potrebno je malo, da se izoluje od vlage i da se uvedu struja i voda. Ali i toliko, ova žena sama ne može jer nema para. U ovom kraju Drainca, Zorica i baka Stanislava jedine su meštanke. Ko kome više pomaže, ni same ne mogu da se dogovore, ali jedna bez druge, kako kažu, ne bi mogle.

- Ja sam joj pomagala otkad je bila mala. Napaćeno dete, mnogo se mučilo kroz život, ali ona je tako vesela, nasmejana, čoveku greje dušu - kaže, za naš list, baka Stanislava Gligorijević.

RADOVAN POMAŽE

KOLIKO može, pomaže Nišlija Radovan Cvetanović.

- Već sedam godina se borim da pomognem, da ona dobije neku pomoć, da joj se sredi ta kuća pa da može da se preseli. Ja nemam svoju porodicu, roditelji su mi umrli, tako da sam rešio da Zorici pomognem, jer sam čuo za njen težak život. Ona je diskriminisana i u selu, od rodbine i meštana, jedino joj ta baka pomaže. Muku je mučila i sa nekim rođacima koji su je godinama maltretirali, sve dok to nisam prijavio policiji. Pozovem i sanitet da dođe da je vozi kad treba da ide u bolnicu na kontrolu, donesem im namirnice jer ni ona ni ta baka ne mogu da se kreću previše - govori nam ovaj Nišlija.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)