IZ dubokog mraka podzemne spavaonice, grupa kamenolomaca stupa na površinu još pre zornjače i razmiče teško ugljevlje nad kolevkom Lutecije. O ramenu im drveni malj, glave zvone od sinoćnih bokala.

Lapidarnim zamasima, da umanje zamor i trenje, nekom čudnom lakoćom, najkraćim putem, čvrkaju, iz zgloba, svete kamene ploče iz kojih će se kasnije izroditi fantastične kreature, gargojle i ostale himere.

Već sedamdesetak godina, ovde, iz ostrvskog gliba, niče jedan od stubova hrišćanskog graditeljstva. Već su se pomolili donja osnova fasade i dve bočne traveje broda. Iščipkana je kamena rozeta. Dekorisali su i vrata. Vatra je nedavno pre toga uništila svodnu konstrukciju. Ali, ništa zato, dve kule su već uzdigle. Usred smo vladavine Sen Luja. Bogorodičinu crkvu dovršiće, stotinak godina kasnije, neke druge generacije kamenih spavača.

Podrum krčme, gde se nekad spavalo, ozidan kamenom, na levoj obali, koliko da se opkorači Sena, takođe je opstao do današnjih dana. Kružne stepenice vode u duboki trinaesti vek i središte muzičkog spektakla u kome sve pršti u ritmu onih dalekih udaraca drvenim maljem. I ime se tako izrodilo.

Zlatnih godina džeza, tu su, među kamenim svodovima, majstorije izvodili Bili Holidej, Džon Koltrejn i Stefan Grapeli. Onda je De Gol ispratio američke vojnike, pa je otišao i džem-sešn.

Sve se danas odigrava pod okom neponovljivog Žaka Bonija, koji je imao istančan osećaj da krajem sedamdesetih tu stvori epicetar autorskog varijetea. Nina Simon je tu duže od godine držala pozitivnu tenziju, iz večeri u veče. Ovde su karijeru započeli Zaz i Dani Brijan. Žak je uvek imao uho da čuje talenat.

"Tri malja" su muzička Vavilonska kula, koja vibrira, ali se ne ruši. Peva se na francuskom, engleskom, španskom, italijanskom, srpskom, ruskom. Afrika, Brazil i Portugalija. Večeras ovde nastupaju Elga iz Gruzije, Pjerik sa Sardinije i Paskal s Antila, Venecuelanka Indira. Senegalka Hadi. Ema je iz Španije. Njena imenjakinja je učiteljica francuskog jezika. Smerna je kad predaje. Neobuzdana, kad se popne na sto. Preživeću, u stilu Glorije Gejnor. Neviđena energija. Mi smo šampioni, po receptu grupe Kvin.

Oči čornije. Crnci pevaju Kaljinku. Sija sunce Mano negre. Na redu su revolucionari, Bela ćao i Komandante Čegevara. Odavde su tuneli vodili do obližnje grčke melkitske crkve, pre nego što su zatrpani kad su bušili metro. Napredak traži žrtve. U ostavi, metalna alka prikovana za zid. Nešto se za nju u prošlosti vezivalo. Muzika ovde veže svakog ko uđe.

Hadi ponovo uzima mikrofon. Ritam joj je urođen, reči je naučio naš Stanko. Kad nastupa, Stanko u brišućem letu po uglačanoj bini stola na grudima nosi čitavu scenu.

Peva Hadi. Sa o Roma babo, čaje šukarije, mesečina, joj, joj. Ej mala malena, srce si mi zanela! E, sad se već opasno zakuvalo. Penju se i gosti na stolove, zavrtelo se sve što ima kukove i struk. Srbija je ovde uvek dobrodošla. Ni večeras nismo sami.

Samo što još nije svanulo iz kamena. Prekoputa, katedrala i dalje leči opekotine. Nije joj prvina. Klesari, drvenim maljevima, opet oblikuju istoriju. Biće ista kao pre. Jutro je, kaluđerov naliv se polako rasplinjuje nad kolevkom Lutecije.