Kritikovao Regana, hvalio Klintona

ZA Donalda Trampa svi govore da je političar bez iskustva, a to je, uz neobične političke stavove, osnovni izvor straha pred njegovo preuzimanje najviše dužnosti u zemlji - ipak, tako bogata porodica i njen muški član predodređen da postane pater familijas, po prirodi američkog društva, ne mogu ostati u potpunosti van politike. Tako je i bilo: ako ne kroz zvanične forume, Donald Tramp je u privatnim odajama, klubovima i, naravno, preko skupih poslovnih aranžmana, opštio sa glavnim nosiocima moći u Americi. I nikad mu nije manjkalo ambicije.

Ono što karakteriše rane političke korake Donalda Trampa jeste, prvo, srpski rečeno, odlazak u četnike 1945. On se, naime, odvažio da kritikuje Ronalda Regana, jednog od najvećih američkih predsednika, konzervativnu ikonu, na vrhuncu njegove vladavine. Druga osobina je političko kameleonstvo: Tramp je bio demokrata sve do pre neku godinu, a i pre je menjao stranačke afinitete - kada je Amerika imala i treću partiju sa malo većim ambicijama, i tu je bio. Slično je, međutim, činio i jedan Vinston Čerčil, a za američke partije kritičari političkog sistema SAD i novog svetskog poretka ionako tvrde da su odavno jedno te isto (što je, svakako, sporna teza). Treće zapažanje odnosi se na veliku bliskost iz devedesetih godina sa ondašnjim predsednikom Bilom Klintonom - sa istim onim čiju suprugu je upravo pomeo sa političke scene.

PORODICA Tramp je bila tradicionalno republikanska i davala je novac za kampanje kandidata te partije, pa i za Reganovu. Onda je Donald Tramp 1987. štampao svoju autobiografiju pod naslovom "Tramp: umetnost pogodbe", kao koautor, mada njegovo učešće u pisanju drugopotpisani na koricama, inače novinar, sada poriče. Knjiga je brzo postala bestseler, a u njoj se postavlja pitanje - ima li ičega ispod osmeha predsednika Regana?

A Regan, i Amerika, pucali su od snage.

Pobedničku spoljnu politiku SAD koja je skršila SSSR i Istočni blok, Tramp je u to vreme kritikovao zbog popustljivosti - prema saveznicima, pitajući se zašto Saudijska Arabija ili Japan ne plaćaju Amerikancima za odbranu koju im njihova vojska pruža? Njegove skorašnje izjave da ne bi branio baltičke zemlje ako bi ih Rusija napala (mada ga na to obavezuje famozni član 5 Vašingtonskog ugovora kojim je ustanovljen NATO), pokazuju doslednost u toj niti njegove misli.

POSLE Regana i Džordža Buša Starijeg došlo je vreme da se demokrata vrati na presto najmoćnije republike, a čast je pripala Vilijamu Klintonu zvanom Bil iz Arkanzasa. Ovo su izjave Donalda Trampa tokom Vilijamove vladavine:

- Najbolje kod Klintona je činjenica da ekonomiji sjajno ide. Nikad nisam video bilo šta slično. Znate, govorili su da su osamdesete dobre. Devedesete su bolje. Mislim, devedesete su stvarno mnogo bolje - kazao je u televizijskom intervjuu za CNBC, pre nešto manje od 20 godina.

Tramp je imao razumevanja za Klintonov seksualni život. Nije ga potresla sudbina Monike Levinski, a zatim je drugu osobu koja je optužila Klintona za seksualno uznemiravanje, Polu Džons, nazvao, narodski, "gubitnicom". „Bil Klinton bi jednostavno trebalo da odbije da odgovara na pitanja o tim stvarima“, rekao je tada.

ODGOVARAJUĆI na kritike zbog sopstvenih "sočnih" opaski o ženama od pre deceniju, usled čijeg objavljivanja je tokom nedavne izborne kampanje buknuo skandal, Donald Tramp je podsetio javnost da je suprug protivkandidatkinje, Bil Klinton, za razliku od njega - zlostavljao žene.

Sve vreme dobrih odnosa sa demokratom Klintonom, Tramp je bio - republikanac, a partiju je napustio u osvit predsedničkih izbora 2000, pridruživši se manjoj, ali tada rastućoj Reformskoj stranci. Smatrao je da bi mogao da bude kandidat za Belu kuću. Kudio je Klintona, a hvalio Regana. Tada, ipak, nije trčao predsedničku trku.

Na izborima za Senat 2000, podržao je Hilari Klinton. Bila je u njegovom penthausu na Menhetnu, na prikupljanju novca za gradski odbor Demokratske partije. Čitavu deceniju proživeo je u bliskim odnosima sa Klintonovima, postavši i član njihove stranke. Navodno je, međutim, svaki put glasao za republikanskog predsedničkog kandidata.

U INTERVJUU za Si-En-En 2008. godine, tada još demokrata Tramp kazao je da nije trebalo smeniti Bila Klintona, jer je on upao u probleme zbog nečega što uopšte nije važno - za razliku od Džordža V. Buša, koga je, kako je kazao, "trebalo smeniti zato što je lažima zemlju uvalio u grozni rat u Iraku". Srbiju tom prilikom nije pomenuo, kao ni eventualnu opravdanost smene Bila Klintona zbog agresije na SR Jugoslaviju.

Prethodnih godina Donald Tramp je, inače, podržavao i pomenuti rat i invaziju Iraka.

Tramp, čini se, od starta nije baš bio iskren u politici - ali iskrenost odavno ne stanuje ni u književnosti, a ustvrditi da ona postoji u savremenoj politici mogao bi samo čovek izrazito licemeran, ili glup.

Sve je relativno. U realnom svetu, i sudovi su odustali od pretenzije da utvrde istinu, već mere na kantaru ko ima bolje argumente. Iza Trampa i svih nas je čitav vek u kojem su isprva vodeće populističke sile Zapada - crvena i crna - učinile legitimnim nametanje svojih stavova i pogleda na život, silom ako treba, bez obzira na njihovu valjanost. Do vremena današnjeg, korporacije i njihovi političari, uz pomoć spin-doktora i urednika, postmodernih Gebelsa, potčinili su ukupan svet politike totalitarnom poretku laži i manipulacije.

UPRAVO ovih dana, lingvisti koji sastavljaju Oksfordski rečnik izabrali su reč godine, i to je, po njima, "post-istina" (eng. post-truth). Ta reč odražava stanje u kojem su činjenice manje važne od emocija, što su simptomi pokazani prilikom odluke Velike Britanije da izađe iz Evropske unije i pobedom Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD. Termin "post-istina" je prvi upotrebio pokojni srpsko-američki dramski pisac, scenarista i romansijer, Stiv Tešić, 1992. godine: "Mi, kao slobodni ljudi, slobodno smo odlučili da hoćemo da živimo u nekakvom post-istinskom svetu".

Ti slobodni ljudi u međuvremenu su, na primer, iznedrili i termin "kolateralne štete", da označe decu postradalu od avionske bombe.

Tramp je bio neiskren, on nije govorio istinu o Klintonu i Bušu, ali Klinton i Buš su paradigme poretka u kojem se Tramp uspeo na vrh političke piramide Amerike: prvi je lagao da je bilo šta nedostojno činio s Monikom Levinski, pa potom zbog neistine nije smenjen sa predsedničke funkcije, a drugi je poveo rat protiv suverene zemlje izmislivši oružje za masovno uništenje i zbog toga nije odgovarao ni pred kakvim međunarodnim sudom.

Čedo je pojelo svoje političke oce i građevinu koju su zaveštali svetu.