Dušan Proroković: Evropa prazni Balkan

KOLIKO puta je rečeno da će nam ulazak u EU doneti blagostanje? Više posla, bolje zarade, uređeniji sistem, manje korupcije, bolje usluge...

Naravno, proces evrointegracija ima svojih dobrih strana. Međutim, sravnjujući demografske pokazatelje za poslednje četiri godine dolazimo do saznanja da ulazak tri balkanske zemlje u EU nije puno toga promenio. O kandidatima za prijem i onima kojima malo fali da postanu kandidati ne treba ni trošiti reči. Stanovništvo iz ovih država jednostavno beži, i to ono koje je u reproduktivnom smislu najvitalnije, a u ekonomskom najproduktivnije.

Kod Hrvata, na primer, zbog velikog priliva sunarodnika iz BiH do ulaska u EU nisu beleženi veći disbalansi u odnosu emigranata i imigranata, da bi se u poslednje tri godine sve promenilo: 2013. zemlju je zvanično napustilo oko 15.000 ljudi, 2014. blizu 20, a 2015. 29.000 ljudi. Procene su da će u tekućoj godini taj broj premašiti 35.000.

U apsolutnom broju, najveći broj emigranata sa Balkana potiče iz Rumunije. Broj rumunskih imigranata unutar EU se povećao na blizu 2,5 miliona u 2015. godini. Početkom 2015. broj rumunskih imigranata u Italiji je porastao za čak 36 odsto u odnosu na 2012. godinu i iznosio je 1.131.839 lica. Sličan trend je zabeležen i u Španiji, u kojoj se 2015. nalazilo 707.284 državljana Rumunije, što je u poređenju sa 2012. rast od 11,5 odsto.

U Nemačkoj i Velikoj Britaniji je broj rumunskih imigranata porastao za svega godinu dana (2014-2015) za 33 (sa 267.398 na 355.398), odnosno 30 odsto (sa 135.000 na 175.000). Kada je o Bugarskoj reč, državni zavod za statistiku daje sledeće podatke: 2012. - 16.615, 2013. - 19.678, 2014. - 28.727, a 2015. - 29.470. Među iseljenicima je 68,8 odsto mlađih od 40 godina, a zabrinjava i relativno veliki udeo mlađih od 19, što ukazuje da emigriraju čitave porodice. Po pravilu, ovi migranti se retko vraćaju u zemlju porekla ili se uopšte ne vraćaju.

Slična, sumorna slika je i u ostalim balkanskim državama. Đerđi Filipi navodi da je iz Albanije između dva popisa (2001/2011) "pobegao" 481.601 stanovnik. Procene su da danas emigranti u odnosu na ukupnu populaciju Albanije čine oko 18 odsto stanovništva. U prevodu: skoro svaki peti Albanac je u pečalbi. Iz Srbije je 2013. emigriralo 45, a već 2015. - 58.000 stanovnika. Ove godine će biti prebačena brojka od 65.000. U Makedoniji, koja je takođe u statusu kandidata za prijem u EU je još, gore, pošto se od 1998. iselilo oko 10 odsto populacije, a ova zemlja zauzima na listi Svetskog ekonomskog foruma i neslavno 133. od ukupno 142. mesta prema indikatoru odliva obrazovane radne snage, pošto je među iseljenicima 29,4 odsto visokoobrazovanih.

Balkanske zemlje su za 20 godina izgubile oko šest miliona stanovnika. Što je cela jedna Danska. Možda deluje paradoksalno, ali jedina država u okruženju koja beleži blagi rast populacije je Grčka. Iako se bori sa najvećom ekonomskom krizom u novijoj istoriji.

Pokazuje se da ulazak u EU ne samo što ne zaustavlja negativne trendove, već ih donekle i podstiče. Jednostavno, naše države imaju strukturne probleme koji se godinama ne rešavaju, što onemogućava dinamičniji ekonomski rast i što je još pogubnije "gura društvo" u stanje opšte apatije. Uz posledice globalne ekonomske krize sve je postalo gore nego što je bilo. Za zaključak je važno podvući da se iz ovoga mora izvući makar jedna pouka. Do modernizacije unutar sistema ne može doći spolja, već samo iznutra. Puko usvajanje "evropskih standarda", ma šta se pod tim podrazumevalo, i slepo praćenje EU ne rešava naše probleme. Potrebne su inicijative iznutra i sveobuhvatne promene koje ćemo sami osmisliti. U suprotnom, teško će opstati države bez stanovništva. Pogotovo u uslovima postojeće migrantske krize.

Ili ćemo se konačno okrenuti sebi i pronaći snagu za suočavanje sa neprijatnim istinama i dugogodišnjim zabludama, ili ćemo sebi napraviti još veći problem. Već nam uveliko zvoni za uzbunu.