DVADESETAK kilometara od Srpca prema Gradišci, u levčanskom selu Laminci, sama u porodičnoj kući živi baka Zora Šobota koja je za Vaskrs proslavila 90. rođendan. Još uvek je vitalna, dobro čuje i vidi, vikendom čita "Večernje novosti", a vozi i "jugo 55" sa vozačkom dozvolom koja joj je produžena do kraja 2018. godine.

- Moji roditelji Stevka i Stojan Gvozden imali su petoro dece, od kojih sam jedino ja još u životu. Kao veoma mlada otišla sam u Sarajevo i našla posao u servisu Auto-saobraćajne škole, gde sam radila 17 godina, a onda sam otišla u invalidsku penziju. Pošto mi je penzija bila mala, ja sednem za mašinu za šivenje i tako počnem dodatno da zarađujem, sve do današnjih dana - priča baka Zora, i dodaje da je prekrojila i sašila toliko odevnih predmeta da ne bi mogli stati ni u veliki šleper.

Kaže da je krojila i šila najviše za srednju, radničku klasu u svom kvartu u Sarajevu, ali i za uglednije žene koje nisu mogle da za sebe nađu konfekcijski broj. Radeći ovaj posao, kaže da je promenila četiri šivaće mašine.

U Sarajevu je sa prvim mužem Đurđem stekla sina Radu i ćerku Radmilu, dok s drugim suprugom Đurom, čije prezime sada nosi, nije imala dece. Pred početak poslednjeg rata u BiH, 1992. godine, sa mužem Đurom napušta Sarajevo i odlazi u Lamince, gde su oboje rođeni. Tu započinju novi, zajednički život, u kojem uživaju sve do njegove smrti 2010. Preko leta živi sama u skromnoj porodičnoj kući, a zimu provodi u stanu kod kćerke Radmile u Banjaluci.

- Mama je i u ovim godinama bistra i oštroumna i ne ustručava se da zapoveda i daje savete. Pre dve godine pozvala me u Lamince da je vozim u bolnicu u Gradišku jer je imala upalu pluća. Kada sam stigla, ona me je pogledala i rekla: "Ti si, ćerko, uzrujana i preplašena i ne možeš me takva voziti." Potom je sela za volan, a ja kraj nje, i pravo u bolnicu - priča ćerka Radmila, i dodaje da je mami najteže bilo kada je iznenada izgubila sina Radu, koji je umro u Prijedoru u 42. godini.

Zora je stekla dvoje dece, petoro unučadi i devetoro praunučadi, pa bi joj, kaže, ovozemaljski život bio potpun kada bi stekla bar jedno čukununuče, a kaže da za to ima uslova, jer su praunučad Đorđe, Maja i Mia prešli 19 godina.

- Održavaju me rad i volja za životom. Ujutro obavezno radim gimnastiku, a po danu sam u bašti, i kada vidim cveće i povrće kako rastu i razvijaju se, dobijam dodatni motiv za život - kaže baka Zora.