Čovek kao ni staro drvo bez potrebe se ne presađuje: Sudbina je u rukama duboresca spojila Dalmaciju i Novi Sad

SUDBINA priređuje neočekivane spojeve, pa je tako traumatičnih devedesetih u životu duboresca Todora Drezge (65) spojila njegovo rodno Biovičino Selo u opštini Kistanje u Šibensko-kninskoj županiji i Novi Sad na severu Srbije. Ova dva mesta ne razdvajaju samo onih 660 kilometara druma (šest sati i 46 minuta vožnje), nego i dva potpuno različita mentaliteta, te, kako veli ovaj sagovornik "Novosti", čovek se baš kao ni staro drvo ne "presađuje" bez preke potrebe.

- Ali zato svako drvo ima dušu - veli nam Todor u svom novosadskom stanu, neposredno pred polazak u rodni kraj gde će ostati nekoliko meseci kako bi uz, kako naglašava, blagoslov divnog čoveka vladike dalmatinskog Nikodima za Crkvu Svetog Spasa u Šibeniku izrezbario tron za prestonu ikonu iz 15. veka, veoma vrednu.

UOČI raspada Jugoslavije Todor je bio službenik na Trešnjevci u Zagrebu, ali kada su se oblaci predratnog ludila nadvili nad našim delom Balkana, znao je da za njega, čoveka koji svoj srpski rod voli najviše na svetu, a pripadnike svih drugih nacija veoma poštuje, u tim trenucima u Hrvatskoj opstanka nema. Sa suprugom Olgom, sinom Đurom i tromesečnom kćerkom Jelenom, preselio se u Novi Sad.

Kao čovek širokog srca, a uz pomoć brata koji je ovde već duže vreme živeo, Todor je brzo stekao prijatelje u Vojvodini ravnoj. Porodica Drezga u Novom Sadu je živela od male trgovine, a Todor se posvetio svom hobiju, duborezu koji je još kao dete preuzeo od svog "đeda Mile", stasitog dvometraša, u čijoj je ruci i najtvrđi kamen postajao poslušan kao najmekše parče drveta.

Todorovi radovi rasuti po srpskim hramovima

TOKOM minulih novosadskih godina, Todor je najpre Crkvi Svetog Petra i Pavla iz 15. veka u svom rodnom selu izradio i poklonio kameni ikonostas, te drvenu pevnicu, celivaonicu, krst sa raspećem, dva svećnjaka za časnu trpezu i darohranilnicu. Kompletno je opremio manastir Dragović kod Vrlike u Dalmatinskoj zagori, manastir Sveti Nikola u Bezbradicama, kod Kistanja, Crkvu Svetog Ilije u Đevrskama, a na svoj umetnički način pomogao je i u obnovi manastira Krupa.

Drvorezbario je Todor i u predratnom vremenu za srpske pravoslavne hramove u Dalmaciji, ali mnogo manje nego odavde, iz ravnice. Dva su razloga - SPC je u SFRJ bila skrajnuta, i tek pred rat Srbi su se prenuli iz petodecenijskog komunističkog sna i lagano počeli da se vraćaju u svoje hramove...

Nigde komunizam nije imao više uspeha nego među Srbima. Nama je nametnuto da je greh voleti svoju srpsku pripadnost, da je to isto što najgori šovinizam - objašnjava Todor Drezga.

Manastir Dragović u Dalmatinskoj zagori

ONAJ GORE SVE VIDI I BELEŽI

IZNAD svega Todor je skroman čovek. Ni na jedan od svojih radova, mahom poklonjenih, nije se potpisao. Na naše zapažanje da bi zbog svoje dece i unučadi trebalo barem da sačini spisak crkava u kojima su pohranjena njegova dela, ima ovakav odgovor:

- Sve što sam u životu uradio već beleži onaj, tamo gore. Svojoj deci Đuri i Jeleni, zetu Radomiru, unuku Maksimu i unučadima koji će pristići, kaligrafijom na pergamentu ispisaću pripovetku Sime Matavulja "Pilipenda" o hrabrom i prkosnom dalmatinskom seljaku pravoslavne vere koji ni po koju cenu nije hteo da proda svoju veru. To će im biti moj najlepši i najvažniji dar - veli Todor.

TVRD ORAH

NAJČEŠĆE Todor radi u lipovom i orahovom drvetu, "mekom kao duša". Ali, nedavno je naleteo na orah sa Stare planine, suv i tvrd kao kamen. Bila je to žestoka "borba" u kojoj je duborezac smršao 15 kilograma, ali je "kameni" orah, na kraju, poprimio oblik koji mu je Todor namenio.