PRVI sef otporan na vatru i provale napravljen je 1. septembra 1852. Njegov tvorac bio je Franc Verthajm. Jedan od Verthajmovih sefova našao se 1895. godine i u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici. Čuva se i danas, a od kraja Drugog svetskog rata, kada su izgubljeni ključevi, stoji - neotvoren.


- Sef je verovatno nasleđen iz kasarne, koja se nekad nalazila na mestu zatvora - kaže Aleksandar Alimpić, upravnik KPZ u Sremskoj Mitrovici. - Posle rata bilo je nekoliko bezuspešnih pokušaja da ga otvore. Ni mi nismo hteli da ga razvaljujemo. Jedva smo ga preneli u Muzej zatvora, jer je strahovito težak. Pretpostavljamo da su u njemu pohranjena dokumenta, ali s obzirom na to koliko je težak, ko zna. Možda se "potkrala" i neka manja poluga zlata.


Ovaj misteriozni sef nalazi se na ulazu u muzejsku postavku, jedinu ovakvu na Balkanu, koja je otvorena u decembru prošle godine. Muzej je odmah po svečanom otvaranju zatvoren, prvo zbog radova, a zatim zbog epidemije. Alimpić najavljuje da će za građanstvo konačno biti otvoren posle ukidanja vanrednog stanja.


Na samom ulasku posetioce dočekuje i matična knjiga osuđenika od 1925. do 1936, u koju su upisana brojna poznata imena ondašnjeg komunističkog pokreta. Tu je i zvono sa zatvorske crkve, koju su komunisti posle Drugog svetskog rata srušili i napravili Dom kulture. Crkva je bila, kako ovde kažu, dvopolna - namenjena i pravoslavcima i katolicima. Alimpić otkriva da će biti obnovljena i da će zvono, izliveno početkom 20. veka u Sremskim Karlovcima, biti vraćeno na toranj.


Eksponati su i razni bodeži oduzeti od osuđenika prilikom pregleda soba. Neki su zarđali, neki iskrivljeni, a koristili su ih u međusobnim obračunima.

Ćelija u kojoj je bio Moše Pijade


Najdramatičnije dane sremskomitrovačka kazniona doživela je u Prvom i Drugom svetskom ratu, kada je pretvorena u logor. To se vidi i iz zapisa drugog po redu upravnika zatvora dr Milana Kostića, šidskog pravnika i pisca, koji se i u vreme Austrougarske potpisivao ćirilicom, i koji je spasao mnoštvo srpskih civila iz Bosne. Iza dr Kostića je ostao mali džepni revolver i dnevnik, koji je porodica pozajmila Muzeju. Iz njega se vide razmere stradanja Srba 1915. godine, kada su dovođeni u logor. Među njima su bila i deca od četiri do 14 godina. Masovno su umirali od gladi, tifusa i dizenterije. Stražari su morali da čuvaju mleko i hleb koji je Kostić obezbedio deci, da im gladni odrasli logoraši ne otmu. Mitrovčani su preko zatvorskog zida bacali ćebad, hranu i lekove, u strahu da se pegavac ne raširi gradom. Ovo stradanje prikazala je postavka scenografa Vladislave Munić Kanington.


U Muzeju se mogu videti skeleti nekih od tih logoraša, ali i originalni gvozdeni krevet iz Mladićke zgrade, kasnije čuvenog Trećeg paviljona, koja je najpre bila kazniona za maloletnike, a potom su u njoj mahom bili politički osuđenici. Tu su i simulacije obične ćelije i samice (u jednoj ćeliji je u doba Kraljevine bilo čak 80 osuđenika), kao i točak za mučenje iz doba Karađorđa. Na njega su zakivani izdajnici, lomljene su im ruke i noge, i ostavljani su tako da umru dok ih ptičurine kljucaju. Posetioci mogu videti i originalne bukagije, vešala, i crni cilindar, bele rukavice i pismo sudu za naplatu usluga, koje je iza sebe ostavio državni dželat, Rom češkog porekla Karel Dragutin Hart. Zna se da je izvršio 108 egzekucija, a 107. žrtva mu je bio Dušan Pavlović, višestruki ubica i silovatelj. Poslednja Pavlovićeva želja bila je da na radiju pred smrt otpeva pesmu. Vlasti su mu izašle u susret i obezbedile mikrofon.

Upravnik Aleksandar Alempić


Upravo odavde, iz sremskomitrovačkog zatvora, odvođeni su srpski civili na pravoslavno groblje tokom 1942, streljani i zakopavani u masovne grobnice. Odatle je u smrt odveden i slikar Sava Šumanović, uhapšen u raciji 28. avgusta. Samo u noći između 29. i 30. avgusta streljano je 150 ljudi.


- Za vreme NDH na ovom području je ubijeno 21.597 ljudi, od čega 2.172 dece i oko 4.000 žena - ispričao nam je Alimpić. - Gotovo celokupno hrvatsko stanovništvo prišlo je ustaškom pokretu, a domaće Švabe nacistima. Poglavnik Ante Pavelić poslao je u Srem svog telohranitelja Viktora Tomića da zavede red. Tomić je bio osvedočeni sadista. Uselio se u jednu jevrejsku kuću, ali porodicu nije ubio, već je svakodnevno zlostavljao ženu i kćerku naočigled oca porodice.

Točak za mučenje



U Mladićkoj zgradi (Trećem paviljonu), osniva se ustaški preki sud. Ne zna se koliko je ljudi u samoj zgradi mučeno i ubijeno. Ustaše su se, po Alimpićevim rečima, takmičile u dranju kože sa živih ljudi. Oko 8.000 civila odvedeno je na streljanje na mitrovačko groblje. U jame su, tvrde očevici, ubacivali i žive, pa su se danima ispod zemlje čuli jauci.


Tomića su na kraju sklonili Nemci kada je do komande u Beogradu, preko nekih veza, došla žena jednog mitrovačkog preduzetnika, uhapšenog tokom avgustovskih racija 1942. Promptno je poslat u Italiju, gde se i ubio pošto je po oslobođenju trebalo da bude izručen novim jugoslovenskim vlastima. Iza njegove strahovlade ostalo je pregršt fotografija o mučenju Srba i ustaško oružje sa ugraviranim šahovnicama.

U zatvoru tamnovali brojni komunisti


ĐILAS, PIJADE I PEKIĆ


NAJPOZNATIJI komunisti iza sremskomitrovačkih rešetaka bili su Milovan Đilas, Moša Pijade i Rodoljub Čolaković. Iako nije sačuvano nijedno Mošino platno, postoji fotografija njega za štafelajem u ćeliji. Osuđen je 1925. na 12 godina zatvora. Sa Rodoljubom Čolakovićem je tu preveo Marksov prvi tom "Kapitala" i "Komunistički manifest". Đilas je robijao u tri navrata. Prvi put 1933. tri godine, kada je preveo tri romana Maksima Gorkog, zatim 1956-1961. i 1962-1966. U Mitrovici je napisao roman "Crna Gora", studiju o Njegošu i preveo Miltonov "Izgubljeni raj" na toalet papiru! Posle rata ovde je bio i pisac Borislav Pekić.