NEKADAŠNjI vodnik Jugoslovenske narodne armije Zoran Milanović (48) iz Aleksandrovca je ratni vojni invalid. Kao mladić, bio je među prvima na frontu: u ratovima od 1991. do 1993. godine ubeležio 463 vojna dana. Tri puta je ranjen. Poslednji put, kod Tuzle, na Mladence 22. marta pre 27 godina, pogođen je u levu slepoočnicu. Tada je izgubio oba oka.

Zoran je ovih dana ponovo prvi i ponovo na frontu. Ovaj nosilac Zlatne medalje prvog reda i Plakete humanosti u ratu i u miru, ovog puta je u borbi protiv epidemije virusa korona. Među prvima je odneo pune pakete namirnica i higijenskih sredstava Crvenom krstu u rodnom mestu i to, kako svedoči za "Novosti", neće biti i poslednji put.

- Svakog meseca izdvajaću od primanja za pakete Crvenom krstu koji će pomoći najugroženijima u epidemiji - kaže Milanović za "Novosti". - Rešio sam da to činim i najmanje mesec dana po ukidanju vanrednog stanja, jer se po zaustavljanju zaraze neće lako i jednostavno nastaviti život za sve te nesrećom pogođene ljude.

ĆERKE ŠAMPIONKE U KARATEU ZORANOVE ćerke, Sara i Zorana, karatistkinje naše reprezentacije, zajedno imaju 10 pehara i više od 400 medalja sa državnih i međunarodnih prvenstava. Starija, srednjoškolka Sara je vicešampion u pojedinačnim borbama i timski vicešampion u borbama i katama. Zorana je prati u stopu: timski je šampion Evrope u borbama i timski vicešampion Starog kontinenta u katama.

Plemeniti borac iz pitome Župe poručuje svom narodu da je ovo trenutak kada je važno da se držimo zajedno.

- To znači da slušamo šta kažu lekari, šta kaže država, da poštujemo sve mere i budemo disciplinovani kao vojnici - priča nam Milanović. - A srce neka nam bude otvoreno za ljude. Pomozimo komšiji, starcu i detetu. Dajmo malo i imaćemo svi mnogo.

Zna ovaj junak vrlo dobro, i mnogo bolje od nesavesnih šetača, šta znači izolacija kada grane prolećno sunce. Posle kobnog ranjavanja kada je izgubio oči, bio je dugo u komi. Celih devet meseci morao je da provede u izolaciji.

- Izdržao sam sve muke, operacije i rehabilitaciju, izolovanost i bol, pa eto, samo bih da poručim: ljudi, treba samo da mesec ili dva da budete kod kuće, to se od vas traži zbog vas - kazuje nam Milanović.

Paketi Crvenom krstu u Župi nisu jedini koje je i slep umeo da nosi nekadašnji vodnik. Sakupljao je donacije i odnosio ih do Merdara da se nađe svojim Župljanima na Kosmetu. U humanitarnim akcijama učestvuje cela porodica. Nesebična je i najstarija ćerka Katarina koja danas živi u Crnoj Gori. Mlađa Sara pomaže narodu od Aleksandrovca, preko Kožetina do Latkovca. Najmlađa Zorana daje podršku sestri.

- Bez supruge Marije, naravno, ne može se ništa, kao i cele porodice - kaže nam ratni heroj. - To što ne mogu da vidim, ne znači da ne znam koliko je ljudima teško. Ali, izdržaćemo, moramo. Kada se sve završi, imaćemo i zdravlje i jedni druge.

Osim što je bio neustrašiv u ratu, Milanović je i u miru jednako požrtvovan. Poznati je borac za prava osoba sa invaliditetom, delegat je Udruženja ratnih vojnih invalida, član Bojevog bratstva i dobrovoljni davalac krvi.


Deo paketa koje je dostavio u Župu



POKUŠAO DA SPASE NOVINARA "NOVOSTI"

NAŠ sagovornik je prvi put ranjen u Vukovaru, 7. oktobra 1991. godine. Tada je pokušao da spase Milana Žegarca, novinara "Večernjih novosti". Našem kolegi, nažalost, nije bilo spasa, ali je Milanović, iako ranjen u nogu, uspeo da prebaci do bolnice teritorijalca Miroslava Jokića koji je ranjen ležao pored našeg ubijenog dopisnika. Nažalost, i Jokić je Milanoviću izdahnuo na rukama ispred bolnice. Zoran se, potom, vratio po telo novinara, ali zbog jake hrvatske paljbe nije uspeo. Telo našeg Milana Žegarca izvučeno je tek sutradan.