SRBIJA je ratna zona. Neprijatelj je nepredvidiv i nevidljiv. Na prvoj odbrambenoj liniji, bez prava da odustane, armija zdravstvenih radnika - svi heroji i pre završene bitke. Aplaudiramo im, a imena im ne znamo. Među hiljadama bezimenih su i dvadesetčetvorogodišnji blizanci, Marko i Miloš Simić iz Smedereva, medicinski tehničari korona centra KBC "Dr Dragiša Mišović - Dedinje".

Marka i Miloša ne muče muke nekih njihovih vršnjaka: što ne mogu u kafić, da igraju basket, što moraju "vanredno" da sede u toplim sobama, igraju video-igrice, gledaju filmove i bore se protiv dosade. Ovi momci bore se danonoćno - protiv smrti.

Rođeni su istog dana. U isti sat, u razmaku od deset minuta. Istog dana završili su srednju medicinsku, diplomirali na Visokoj medicinskoj školi strukovnih studija u Ćupriji, prvi u generaciji. Naravno, i posao su dobili istovremeno. Nisu ih odvojili ni kada su počela "ratna dejstva" protiv virusa korona.

OVO NIJE POSAO VEĆ ŽIVOT IAKO na samom početku karijere, blizance iz Smedereva sačekalo je vatreno krštenje posle kog će, veruju, postati jači.
- Sve ovo jeste veliki izazov i teret, ali i ogromna škola za nas, i životna i profesionalna, jer za nas ovo nije posao već stil života - kažu Miloš i Marko.

Isti u zaštitnoj opremi, isti bez nje - jednojajčani blizanci u prvim borbenim redovima kovid--bolnice, iz dana u dan, u jednoj misiji - da gledaju smrti u oči, a bore se za život.

- Borimo se protiv nevidljivog neprijatelja, koji vreba svaku našu grešku. Ako pogrešimo, savladaće i nas, a onda više nećemo moći da se borimo za naše pacijente - kaže Marko.

Blizanci ne kriju da strah postoji u zabranjenoj, sterilnoj zoni. Vidljiv i nevidljiv. Umesto da ih savlada, pokušavaju da od njega naprave saveznika.

- Ne mogu reći da straha nema - kaže Miloš. - Prisutan je u onoj najtačnijoj meri - da nas drži na oprezu. Nema opuštanja. Morate biti fokusirani svakog momenta, na pacijente i na sebe. To je dvostruka bitka.

Marko dopunjava brata kako se čak i pacijenti trude da ih sačuvaju, da ih ne zaraze. Kad im priđu, okreću glavu, jer znaju da uprkos punoj opremi, nikada nisu potpuno zaštićeni.

Osam sati u skafanderima, sa maskama i naočarima Foto Privatna arhiva

I na licima svojih pacijenata vide ono što kod sebe pokušavaju da prikriju i nađu mu meru - strah. Znaju, leka nema, ali ima drugih, delotvornih terapija.

- Pacijenti na našim licima traže odgovore. Ne žele da vide zabrinutost, već optimizam i ohrabrenje. U teškim trenucima, nekada je reč delotvornija od leka - kažu braća.

MAJKA ZABRINUTA I NEIZMERNO PONOSNA - Ne boje se i ne žale. Samo sa njihovog umornog lica mogu da pročitam sve. Ne mogu da krijem, jesam zabrinuta. Ne jedem i ne spavam kad ih ispratim na posao, ali mi je srce puno kad vidim sa koliko empatije brinu o ljudima - kaže Sanja Simić, Markova i Miloševa mama.

Ne kriju, muški, kako je bilo teško, pre ulaska u kovid-centar, kao u ratnu zonu, navići se na "punu ratnu opremu".

- U početku je bilo jezivo teško. Sada smo se delimično privikli. Ipak, osam sati u skafanderima, sa maskama i naočarima - potrebna je ogromna koncentracija da se to izdrži. Kada dođe kraj smene, ne mariš ni za žuljeve, ni za ožiljke na licu, konačno normalno dišeš. Kao ponovo rođen - kroz osmeh olakšanja govori jedan od blizanaca.

Marko i Miloš svedoče da svi u kovid-centru funkcionišu kao tim, gde od snage svake karike u lancu, zavisi pobeda nad neprijateljem.

- Ni mnogo iskusnije, starije kolege nisu se susrele sa ovakvom situacijom. Nekada nije bitno ni radno vreme, ne merimo satima tu predanost. Svi se daju, rade požrtvovano, predano. Ova kriza nas je zbližila. Više nismo samo kolege, već smo postali prijatelji, porodica. To je recept za pobedu - veruju ovi mladi ljudi.

I kažu još, ne žele da se izdvajaju. Ne smatraju da su heroji. Kažu, samo su kap u moru, možda i kapljica. Mnoge njihove kolege, a posebno lekari, podnose ogroman teret, bez predaha. I niko ne želi tapiju na herojstvo.

Mi želimo da ih učinimo vidljivim, kao omaž svim medicinarima. Da rane na njihovim licima, kao i na hiljadama drugih, kada s posla krenu svojim porodicama, budu opomena da nema drugog ishoda, osim da pobedimo. Zajedno.