ODAVNO smo mi u karantinu, kažu meštani seoceta Zabrđa, ugnežđenog na platou iznad klisure Trešnjice, dvadesetak kilomatara od Ljubovije. Zabrđane još manje sekira ograničenje okupljanja do pet ljudi.

- Ovde živimo samo nas dvojica. Kamo lepe sreće da je selo kao nekada, pa da brinemo o zabrani okupljanja. Više od korone nas je plašio ptičji grip, jer češće viđamo orlove nego ljude - šeretski kazuje Boban Vićentić, koji čini polovinu populacije Zabrđa.

U svakoj istini ima i šale, nadovezuje se druga polovina zabrđanskog stanovništva Slobodan Vićić.

- Priznajemo da kršimo zabranu kretanja do pet ujutro - priča nam Slobodan. - Već oko četiri izlazimo iz kuća i idemo do štala da namirimo stoku, jer ona ovde postavlja rokove. Popodnevni policijski čas poštujemo. Selo, nas obojica, okupi se pre pet da popije grejanu rakiju ili toplu vareniku, pa razlaz na zasluženi odmor - kazuje Slobodan, dok mu u očima iskri smeh.

GOSTOLjUBIVI DOMAĆINI ZABRĐANI se pretežno bave stočarstvom i voćarstvom. Boban Vićentić ima stado sa više od sto ovaca i peče rakiju od neprskanih šljiva, zbog koje ljubitelji "organske šljivovice" prevaljuju stotine kilometara. Slobodan ima nešto manje grla stoke, ali uzgaja maline i kupine. Među naučnicima koji istražuju klisuru Trešnjice, lovcima i planinarima, selo Zabrđe je slavno po gostoljubivosti oba domaćina.

Zabrđani ističu da je selo na ulazu Specijalnog rezervata prirode "Klisura reke Trešnjice" gde žive zaštićeni beloglavi supovi i druge životinjske vrste pred izumiranjem. Kažu da se i sami osećaju kao prirodne retkosti, jer ne odustaju od života na selu.

Tako u planinskoj samoći Azbukovice žive građani Zabrđa. Ovo "građani" nije sarkazam. Ostaci drevne crkve i zidina svedoče da je na mestu sela u antici i srednjem veku bila varoš. Današnji Zabrđani su samoizgnanici iz gradova.

Prvi je u selo, sredinom devedesetih, došao Boban Vićentić. Sa dugom kosom i bradom, kariranom košuljom i farmerkama, on i sada izgleda kao roker. Kaže da je to i bio, pre rata u Bosni.

- Otac mi je kao mladić otišao iz Zabrđa preko Drine, u Prijedor, gde se zaposlio i oženio - seća se setno Boban. - Dovodio me je u Zabrđe tokom raspusta, a odrastao sam u gradu. Voleo sam da slušam "Pink Flojd", čitao sam Tolkina. Studirao sam građevinski fakultet. Pred rat sam osetio da se zlo približava. Vratio sam se u Prijedor. Nisam mogao da idem na žurke, da se pravim da ne vidim šta se dešava mojoj porodici i narodu.


Boban sa delom svog stada

Rat je uvukao dvadestdvogodišnjaka u krvavi vrtlog. Četiri godine proveo je na prvoj liniji odbrane "koridora života" kroz Posavinu, gde je smrt bila svakodnevica.

- Ritam života bio je dvadeset dana na liniji, dvadeset u pozadini. Srećom, bio sam sa ljudima zdravog duha koji su stalno smišljali neke aktivnosti da ne bi razmišljali o smrti koja je neprestano pretila. Ako se prepustiš strahovanju, pobeđen si i pre bitke. Preporučujem ljudima koji su sada u izolaciji zbog epidemije da ne strahuju i ne broje sekunde do kraja vanrednog stanja. Na višu silu čovek ne može da utiče, ali može da radi na sebi. Da pronađe neki posao kome će se posvetiti. Tako će pomoći i sebi i drugima - savetuje Vićentić.

Njega su, kaže, od ratne psihoze, uobičajene na prvoj liniji fronta, spasle - šljive, kao u proročanstvu Tarabića.

- Na odsustvu u pozadini, u napuštenom srpskom selu, gledali smo bremenite šljivike - seća se Boban. - Bilo nam je žao što će propasti tako lepo voće. Neko se setio da je u drugom selu video velike kace. Ali nismo imali čime da ih prevezemo. Rastavili smo ih i nosili kilometrima do voćnjaka. Obrali smo šljive, napunili kace i otišli na front. U rovovima rat više nije bio glavna tema. Raspravljali smo šta se dešava sa šljivama, kako ćemo da nađemo kazan, kakvu ćemo rakiju da pečemo...

Poduhvat se pročuo, pa su domaćini iz druge jedinice nabavili kazan. Ratnici su počeli da se ponašaju kao članovi velike seoske zadruge koja je razmišljala o rakiji koja je trebalo da se spremi za kraj rata, za buduća krštenja, svadbe. Nažalost, mnogi takva veselja nisu dočekali.

IZBORIO SLOBODU SEOBA iz grada Slobodana Vićića bila je prava drama, kaže njegov komšija Boban Vićentić.
- Prvi put je došao autom. Porodica i prijatelji došli su za njim i maltene ga silom odveli nazad u Šabac. Drugi put je došao na motoru. Porodica i prijatelji su ga ponovo "kidnapovali" i vratili u grad. Treći put je stigao iz Šapca na biciklu. Posle toga su ga najzad ostavili na miru. Videli su da ga ne mogu odvratiti od ideje da bude slobodan. Ime Slobodan je njegova sudbina - kaže Boban.

- U moju jedinicu je došao vrlo mlad momak, koji nije umeo da se čuva već je neiskusno virio iz rova. Snajperista ga je pogodio u glavu. Prvi put sam video nekog mlađeg od sebe kako gine. Bilo je strašno. Pomislio sam šta taj dečko nije sve video i uradio u životu, a želeo je. Znao sam da sam gotov ako nastavim sa takvim mislima. Počeo sam da maštam šta ću raditi ako preživim rat. Tada sam napravio plan da se vratim na selo. To me je održalo. Posle rata sam ispunio obećanje koje sam dao sebi i došao sam u Zabrđe - kazuje Vićentić.

Sa setom se seća da su azbukovačka sela tada još bila živa. Da je i u Zabrđu još bilo moba, zadruga i slava koje su trajale tri dana.

- Prošlo je 25 godina otkada živim ovde. Nisam se pokajao. Samo mi je teško jer gledam kako život nestaje. Sela se rasipaju i gase - s tugom u glasu kazuje Vićentić.

Pre pet godina on je ostao sam u selu. Već se pomirio sa činjenicom da će živeti kao pustinjak, kada se pojavio još jedan begunac iz grada, Slobodan Vićić.



Zabrđe pod liticama Bobije

- Radio sam kao medicinski tehničar u urgentnom centru u Šapcu. To vam je kao da radite u ratnoj bolnici. Svačega sam se nagledao, nesreća, bolesti, smrti, jada. Dojadio mi je takav život. Rešio sam da se vratim na očevinu u Zabrđu. Ovde se čuje muzika tišine. Kada je jednom doživiš, ne želiš da prestaneš da je slušaš - tiho kazuje Slobodan.

Na pitanje zašto je ostavio posao u gradu i vratio se teškom seoskom životu, on odgovara:

- Sve zavisi od toga šta čovek želi od života. Ja sam želeo da na miru pojedem svoj zalogaj hleba. Da slušam tišinu. Da pijem zdravu vodu sa izvora. Da u suton zapalim cigaretu i gledam klisuru kako se boji rumenilom. Za mene, to je sreća.