NASTAVNIKE iz osnovne škole gotovo po pravilu srećemo retko. "Uštirkane", na prigodnim godišnjicama, kada se prepričavaju mnogo puta ispričane priče. Ali, svako pravilo ima izuzetak. Nastavnicu "muzičarku" Daru svi su pamtili kao elegantnu damu koja je učila đake da razumeju najuniverzalniji jezik čovečanstva - muziku. Sreo sam je posle 20 godina na planini Bobiji.

Gazila je kroz sneg u dubokim gojzericama, sa rancem na leđima. Njeno veselo i od mraza rumeno lice, iako je zašla u sedmu deceniju, izgledalo je gotovo nepromenjeno od vremena kada je držala časove na kojima su se slušale gramofonske ploče - red "Bitlsa", pa red Baha. S druge strane, ona je penzionerka i baka šestoro unučića. Ali, voli i zimu na planini.


PROČITAJTE JOŠ:
Ne propuštaju ni treninge, ni takmičenja: Dame „u najboljim godinama“ iz Jagodine uživaju u kuglanju

- Treniram za Severni pol, uskoro idem kod Deda Mraza, da vidim auroru borealis - ležerno je odgovorila Hadži Dara, kako je znaju veliki putnici i planinari u Srbiji. Najveću pokloničku titulu ispred imena stekla je u Svetoj zemlji, u koju je hodočastila nekoliko puta, ali ne turistički, već sa skautima i planinarima.

Rođena Prizrenka prešla je dug i trnovit životni put.

- Život je borba. Čovek mora da se bori za mesto pod suncem. Kada sam došla u Beograd nikoga nisam poznavala. Predavala sam muzičko na periferiji Beograda, u Sremčici, koja se tada tek urbanizovala. Išla sam u gumenim čizmama do posla, a onda se preobuvala u štikle. Radilo se u četiri smene. Kada sam se izborila da se kupi školski klavir, bio je to jedan od najvećih uspeha u karijeri. Članstvo u izviđačima, gde sam bila prva žena-starešina u Jugoslaviji, i odlasci na planine bili su veoma važni za čvrstinu duha - priseća se Dara.

Alpinizmom je počela da se bavi polovinom devedesetih, sa gotovo pedeset godina. Imala je neviđenu sreću da prođe Prokletije, alpinistički. Sada se ne bi upustila u tu avanturu na užadima.

- Prestala sam da brojim zemlje koje sam posetila kod šezdeset šeste. Nije ni važan broj država koje ste posetili, već šta ste na putu videli i doživeli. U Tunisu sam, recimo, išla da vidim preobražaje peščanih dina, da osetim pustinjski vetar, da se okupam u oazi posle nesnosne žege - govori nastavnica Dara.

Čuvena "muzičarka" je hiperaktivni penzioner. Ako nije na putu, onda nastupa sa folklorom iz čukaričkog kluba penzionera, ili je sa horom, diriguje, peva ruske romanse, a neizostavna je i u crkvenom horu u Sremčici.



PROČITAJTE JOŠ:
Irena (79) i Mihalj (81) se vole od 1957. godine: Upoznali se na igranci i zaljubili na prvi pogled, a sada slave 62. godišnjicu braka

- Kada si mlad, do pedesete, ideš često glavom kroz zid, ne slušaš unutrašnji glas. Taj glas, nazovite ga Bog, kosmos, kako hoćete, počnete da slušate u zrelim godinama. On vas uči kako da budete dirigent svog života. Tada shvatite da ne treba da posmatrate šta rade drugi, već da radite za sebe, da pratite sopstveni put. Kada sam otišla u penziju, rekli su mi: "Sve možeš da vidiš na televiziji, šta će ti putovanja." Ali, ja nikada nisam imala vremena da gledam televiziju. Morala sam da radim po nekoliko poslova da bih zaradila za putovanja. Bog sve namesti, pa sam upoznala ljude koji vode folklor i hor u klubu penzionera na Čukarici i nastavila sam da se bavim muzikom, da pevam, igram, nastupam i naravno, da putujem - kaže Hadži Dara.

AURORA KOJA IGRA

HADžI Božidarka Mihailović kaže da je njen cilj da poseti mesta na našoj planeti gde zaplače od uzbuđenja. Za nju je to kao kad pijete vodu sa izvora.

- Gledala sam bezbroj fotografija polarnog svetla, ali kada vidite auroru borealis kako vam pleše iznad glave, morate da zaplačete od ushićenja. I kada vidite male plave pingvine na australijskom ostrvu, ili u džungli otkrijete pored Ankor Vata još 1.000 hramova, ili uđete u uske tunele Vijetnamaca u kojima su oni živeli u vreme rata s Amerikom, hodočastite u Svetu zemlju kroz pustinju... To ne možete da osetite preko ekrana i slika. To je esencija života!

VEČNA KUĆA PUTNIKA

- NAJLEPŠE mi je kada imamo koncerte u domovima za stare jer vidim te ljude kako se iskreno raduju životu - otkriva nastavnica. - Domovi su, u stvari, odlično rešenje, jer se u njima nalaze ljudi sličnih generacija i interesovanja. Moju porodicu, međutim, brine opasnost da se ne vratim sa nekog od putovanja. A ja mislim da je to za putnika najlepši način za odlazak sa ovog sveta. Videla sam u Zanzibaru groblje svetskih putnika, koje je Bog nagradio da odu sa ovog sveta na jednom fantastičnom mestu.