KADA neko istinski želi da pomogne, usreći druge, podeli svoje vreme, znanje i ljubav, udaljenost od čak 11.000 kilometara ne predstavlja nikakav problem. Beograđanka Dijana Kocić (30), rešila je da ostavi odličan menadžerski posao u srpskoj prestonici i ode u Afriku da volontira! Posle dva meseca dobrovoljnog rada u tanzanijskoj školi, gde je bila učiteljica, uspela je da postane heroj ovog sela nedaleko od grada Aruša! Mališanima, koji žive u velikom siromaštvu, makar malo promenila je život. Organizovala je akciju preko društvenih mreža i sakupila dovoljno novca da renovira zgradu škole i učionice, opremi ih računarima, a svih 500 đaka obraduje poklonima!

Nedavno se Dijana vratila prepuna utisaka, ispraćena dečjim zagrljajima i suzama. Oduvek je, kaže, želela da ode u Afriku i radi sa decom, pa je ovo putovanje objedinilo ljubav prema deci, obrazovanju, volontiranju i upoznavanju novih kultura.

- Prvi susret sa ulicama Aruše bio je za mene šok - puno prašine, velika gužva i buka, cenkanje za vodu, hranu... jedna opšta gungula - priseća se Dijana. - Tek kada sam stigla u školu u kojoj ću biti učiteljica engleskog, bila sam potresena i tužna. Više od 100 đaka sedelo je zbijeno jedno uz drugo, kao sardine, na starim drvenim klupama malene učionice izgrebanih, pustih, zidova. Njihove zelene uniforme bile su stare i pocepane. Kuvano jelo makande, nalik našem pasulju, svakodnevni je školski obrok, poslužen u lavoru, jedu rukama...


PROČITAJTE I:MISTERIJA PUSTINjE U NAMIBIJI: Krugovima smrti niko ne sme da se približi


Uprkos predstavi, koju je imala o siromaštvu i neuređenosti, jezivi uslovi u kojima ta deca žive i uče, bili su izvan njenih očekivanja.

- U meni se probudila velika želja da nešto uradim, da im pomognem - nastavlja ova devojka. - Htela sam da im šijem nove uniforme, gledajući to što je spolja, što se vidi. Oni su, pak, na spisak najvećih želja stavili - lopte i računare koje nikad nisu videli uživo. Nikada nisam toliko plakala i smejala se u isto vreme, kao tamo. Istovremeno, ti mališano su nezimerno dragi i zahvalni za sve što imaju, ali i radoznali, željni da slušaju i uče. Upijali su svaku moju reč, želeli da im pričam i o zemlji iz koje dolazim, bili raspoloženi da nauče srpske pesmice.

Dijana je odmah pokrenula akciju. Animirala je sve prijatelje i porodicu. Trebalo je sakupiti dovoljno novca da se renovira učionica i opremi kompjuterima.

- Bila sam sumnjičava da ću tako brzo sakupiti novac, ali sam verovala da koliko god da uradimo, biće dosta u odnosu na tako malo koje imaju - kaže Dijana. - Nisam htela da odustanem, već sam uz pomoć društvenih mreža i ljudi iz celog sveta, koje je ova priča dirnula, počela da skupljam donacije. Na kraju je na računu bilo 7.000 evra, i više od sume sa popisa! Radovi su počeli, a ja sam bila presrećna.

Uz pomoć Dijanine akcije, sređen je krov učionice, fasada škole, uvedena je struja, ugrađena nova vrata i prozori, novi pod, okrečeni su zidovi... Konačno, kupljena su i četiri laptopa, štampač i foto-kopir mašina, projektor i platno. Pa čak i školske torbe i pribor za 500 dece u školi i tečni sapun za godinu dana.

- Nisam imala neka posebna očekivanja, samo veliku želju da toj deci bude malo lepše i bolje - iskrena je Dijana. - Želja mi se ostvarila i to smatram svojim najvećim uspehom, jer sam oduvek verovala da postoji nešto posebno u gestu davanja bez ikakvih očekivanja i da je to svakome od nas potrebno. I u Beogradu sam volontirala i družila se sa decom bez roditeljskog staranja, bila im "vetar u leđa", bodrila ih da mogu da promene svet, ali Afrika me, sigurna sam, učinila boljom osobom. Neizmerno sam srećna i zahvalna na ovom iskustvu i svim životnim lekcijama koje mi je donela.

PRIREDBA KAO ZAHVALNOST

DA bi joj se zahvalili na svemu što je uradila, direktorka škole je sa đacima organizovala priredbu za Dijanu, na kojoj su prisustvovale sve visoke zvanice iz sfere obrazovanja iz te oblasti. Kako Dijana kaže, prepoznala je kod nekoliko mališana izuzetnu kreativnost i potencijal, pa će pokušati da im pronađe odgovarajuće stipendije i omogući da nastave obrazovanje negde u svetu. Osim toga, njena misija je sada da širi volontersku mrežu, pa je njenom organizacijom u školi u Aruši, trenutno profesor informatike iz Hrvatske, koji obučava nastavnike za rad na računarima i piše skripte za đake.


NAUČILI SRPSKE PESME I KOLO

KOLIKO su deca zavolela Dijanu, svedoči i to što su rado prihvatili da nauče pesmu Dragana Lakovića i korake užičkog kola. Na svečanosti prilikom otvaranja renovirane škole, deca su bila iznenađena poklonima - torbama i novom školskom priborom, a oni su za Dijanu otpevali pesmu "Svi treba da znaju šta drugarstvo znači".