Dr Branko Peruničić, velikan istoriografije: Sačuvao Srbiju od zaborava

U DELIMA dr Branka Peruničića, čitav je vek Srbije. LJudi i gradovi. Porodična stabla. Običaji. Katastarske knjige. Kosovski metoh. Svedočenje o jugu Srbije. Zulumi Arnauta, aga i begova, nekad, kao i sad. Stradanja srpskog kosmetskog stanovništva. Veliko delo u kome je razdoblje od 1815. do 1915. godine.

Ovih dana, kada se obeležava četvrt veka od odlaska velikana srpske istoriografije, čoveka koji je celog sebe ugradio u stogodišnje trajanje nekadašnje Srbije, spajajući joj istoriju i prostore - više od 30 srpskih gradova čije monografije potpisuje, podsetiće na dr Peruničića.

KRALJEVO, Valjevo, Smederevo... Beograd, Jagodina, Aleksinac, Kruševac, Požarevac... Čačak, Gornji Milanovac, Smederevska Palanka... U njegovim delima žive život od varoškog jezgra do najudaljenijeg sokaka.

- Kada bi se sva njegova dela na jednom mestu objavila, među koricama bi bilo više desetina hiljada stranica - kaže, za "Novosti", književnik i publicista Zorica Peruničić, ćerka dr Branka. - A kada bi me pitali kako bih naslovila njegova dela, odabrala bih, možda, "LJudi i gradovi u ljubavi i nezaboravu".

Zorica Peruničić je u susret 25-godišnjici odlaska oca sa životne i naučne scene krenula sa onim, kako kaže, čime bi se dr Branko ponosio. Objavila je, nedavno, roman "Filantrop", baš kako bi pristajalo velikanu srpske istoriografije koji je voleo. U ovom romanu prepliću se prošlost i sadašnjost. Sudbine ljudi koji vole, međusobno se poštuju. Bore se protiv gramzivosti, beščašća, koji čuvaju uspomene na lepotu ljudskog lica i vedrog neba.

- TAKAV je bio moj otac, istinski filantrop - kaže Zorica Peruničić. - Posvećen poslu, poslu s ljubavlju, ali posebno ljudima.

Ona je u svoj roman, govoreći o ovovremenom, upisala zapravo očeve poruke: Ne otimajmo od drugih... Zlo ne sme da nadvlada lozu, jer, sila mračna u čoveku povlači i njega ka ponoru...

U jednom segmentu romana ona prenosi očeve reči: Na nečoveka, gramzivog i pohlepnog se, kad-tad, niko neće osvrnuti. A, ako nikad, to će se dogoditi kad umre, kad mu na opelo niko ne dođe.

- Životni moto mog oca je bio: I kad se rastajete sa životom, ne žalite, ako iza vas ostane nešto za pokolenja. Ja ostavljam ove udžbenike, samo neko treba da ih otvori i nauči - podseća Zorica Peruničić. - Nama, njegovoj porodici, poručio je: Budite složni, budite vredni, i neka vas po tome pamte.

ĆERKA dr Branka Peruničića je u svoj roman ukomponovala, "sasvim namenski", dosad neobjavljena konzulska pisma iz Prištine koja je Branislav Nušić pisao vladi u Beogradu o zulumima tamošnjeg albanskog stanovništva prema srpskom življu. Ova pisma njen otac nije stigao da objavi, uprkos obimnom delu koje je posvetio istraživanju Kosova i Metohije iz perioda Kraljevine Srbije.

- Moj dug je bio da se, u kontekstu aktuelnih događaja u našoj južnoj pokrajini, osvetli i deo tog vremena - kaže Zorica Peruničić. - To je dug, a smatram i paralela koja ima poruku. Poruku koju svaka generacija Srba treba da memoriše u svojoj svesti.

KNJIŽEVNO BLAGO POD BOMBAMA

MEĐU koricama istraživačkog dela dr Branka Peruničića je više od 2.000 stranica - svedočanstvo o srpskom književnom blagu koje je stradalo pod bombama 1941. godine. Reč je o vrednim dokumentima koja je posedovala Narodna biblioteka na Kosančićevom vencu. Ćerka dr Peruničića kaže da je njen otac bio posebno istrajan da popiše šta je sve uništeno u tom bombardovanju.