O Novaku iz ličnog ugla: O čistoti duše

PRIVILEGIJA i čast je biti u društvu Novaka Đokovića. Ne toliko zbog onog što ljudi znaju o njemu - da je šampion, da je najbolji teniser sveta, da je popularan, uspešan, bogat, već zbog onog što mnogi i ne znaju o Noletu, a to je kakav je on zapravo privatno, kada se ugase svetla sportske pozornice.

Od našeg prvog susreta, osmog avgusta 2006. u jednoj skučenoj sali hale “Pionir” gde je Zoran Grbović držao kondicione treninge, pa do danas, sreli smo se i razgovarali preko stotinu puta. Nekad smo pričali na terenu, nekad u sali za konferencije, nekada je to bilo po hotelima širom sveta. Posle svakog od tih razgovora osećao sam blagu sramotu što sam nekada ranije i sam gajio predrasude prema ovom dečku.

Dan uoči početka Olimpijskih igara 2012. u Londonu bio je vreo, sparan, pamtim ga kao juče. Let iz Beograda je kasnio i jedva sam stigao na susret sa medijima, kojem je prisustvovao i Đoković. Sve se brzo i završilo, da bih mu potom prišao i zamolio da uradimo intervju. Samo je klimnuo glavom. Kada su se svi razišli, seli smo sa strane, a u očima mu se video veliki umor i isrcpljenost. Prethodna tri sata je imao brojne obaveze prema organizatorima i medijima, što je ostavilo traga. Međutim, usudio sam se da ga uprkos tome upitam da li postoji bilo kakva mogućnost da se provozamo po centru grada, izađemo nakratko na par lokacija i napravimo lepu reportažu. Objasnio sam mu kako bi mi to dosta značilo, ali sam ipak očekivao da kaže “ne”, uz predlog da odradimo intervju u toj prostoriji, što bi takođe bila velika i ekskluzivna stvar.

Međutim, Novak me je pažljivo saslušao, pogledao, i rekao “Dogovoreno, ali da ja biram lokacije”.

Posle sat i po, našli smo se ispred olimpijskog sela, gde je Đokovića čekao automobil. Pet mesta, a šest ljudi. Propade cela varijanta, pomislih. Ali, nije bilo tako.

- Vi sedite, a ja ću da se spakujem pozadi, u ovaj prostor nalik gepeku - rekao je Đoković, ne dozvolivši bilo kakvu raspravu.

Tako je i bilo, a reportaža se, naravno, završila na najbolji mogući način, na sred “London bridža”.

Nakon što sam se pozdravio sa Đokovićem, i krenuo nazad, ćutao sam. Bio sam u čudu. Zadivljen. Prvi teniser planete, najbolji sportista u istoriji Srbije, jedna od najvećih zvezda Olimpijskih igara, skupio se nazad kao “petoparac”, kako bi za druge bilo mesta u kolima, i kako bi ispoštovao dogovor. Još jednom je pokazao da je za njega data reč svetinja, a skromnost, dobrota i poštovanje nešto što se podrazumeva.

Pomislih kolika je snaga potrebna u čoveku da bi uspeo da ostane tako čvrsto i stabilno na zemlji, kolika je moć neophodna da bi iz dana u dan odvezivao vrpce na balonima koji ga dižu ka bogovima.

Ali, ne radi se samo o snazi, koliko god ona džinovska bila. Bitnija je čistota duše. Kod nekih ljudi je ona, očigledno, izuzetna.