Pravi krimić o hrani

KAD jedeš „brzu hranu“ bukvalno jedeš - lekove i naftu! Danas svi znaju da je to hrana lošeg kvaliteta, ali nisu svesni toga da je za njenu proizvodnju potrebno veoma mnogo goriva i lekova.
Tako govori američki novinar Majkl Polan, čija je knjiga „Dilema omnivore“ od 2006, kada se pojavila, postala nova Biblija zdrave ishrane.
Polan, profesor novinarstva na kalifornijskom univerzitetu Berkli, dobio je ideju za knjigu putujući kolima na posao kroz plodnu kalifornijsku dolinu.
- Dok sam gledao te divne, uredne oranice i pašnjake, shvatio sam da jedno čulo prima pogrešnu informaciju. Osećao se užasan smrad kao kada na železničkoj stanici klozeti ne bi bili oprani godinu dana - ispričao je Polan.
To ga je navelo na razmišljanje, pa se setio i da je saznao kako krompir ne sme da se šalje u prodaju šest meseci posle vađenja, već mora da čeka da iz njega izađu otrovi.
- A, to je tipičan američki obrok - hamburger i prženi krompirići. Pomislio sam da bi bilo zanimljivo da pratim hranu unatrag, od usta do porekla hrane. Tako je nastala ova knjiga - pravi krimić o ishrani - objasnio je on.
Knjiga obrađuje tri vrste hrane: industrijsku, alternativnu i organsku ili biološku, kojoj su posvećena dva dela, jer je velika razlika da li se uzgaja na veliko ili na malim imanjima.
- Kada u samoposluzi kupite „organsku“ hranu, u njoj nema pesticida, ali je ako putuje, na primer od Kalifornije do Njujorka, obrađuju konzervansima i pakuju isto kao industrijsku hranu. S druge strane, ne sme se uopštavati i misliti da je sve ono što stiže sa malih farmi zdravo. Naprotiv, u takvoj hrani ponekad ima više pesticida i lekova (u životinjama) nego u industrijskoj - kaže Polan.
Premda je istraživanje za knjigu rađeno na američkom tržištu hrane, Polan kaže da, nažalost, situacija u ostatku sveta, pogotovo u Evropi, uopšte nije mnogo drugačija.
- Industrijska hrana je potpuno globalizovana i moja knjiga je značajna i za Francuze, Italijane, Japance, Grke... I u tim zemljama sve je više „brze hrane“ i to dovodi do epidemije gojaznosti. Evropske i azijske zemlje, međutim, imaju veliku prednost i šansu za spas, jer imaju tradiciju ishrane, što Amerikanci nemaju.
Majkl Polan priznaje da je svoje navike u ishrani potpuno promenio tokom pisanja knjige. Za poslednje poglavlje je, štaviše, prvi put u životu išao u lov. Na užas boraca za zaštitu životinja i raznih vrsta vegetarijanaca, ocenio je meso divljači neuporedivo zdravijim od „industrijskog“ - koje, jednostavno, ne treba jesti. Ipak, posle toga je prestao da „puca u obroke“.
- Dopalo mi se, ali naprosto nisam tip lovca. Sada u šumu odlazim samo po vrganje i ponekad pecam. Ali, jedem samo meso s malih farmi, kontrolisanog načina proizvodnje. Mi u Kaliforniji smo srećnici, jer je takvih farmi sve više i ukusno i zdravo meso može da se nađe čak i u samoposlugama. Još je dosta skuplje, ali što ga bude više, cena će padati.