Tajna u grobovima

POTPUNA mistika na potezu zvanom Jasen, sela Guncati iza Lipovičke šume u okolini Beograda. Blago zatalasana brda. Iznad vrela rečice Jasenice, ili Brčkota, kako je zovu u susednom selu Baćevac, nailazimo na tajanstveno groblje. Vire spomenici od krečnjaka u šumici leske. Sve je u mahovini, pa i debele i široke nadgrobne ploče.
Pada u oči da je mahovina sa svih strana, kao da je sever svuda okolo. Na spomenicima, potpuno istim, a ima ih raštrkanih na pola hektara u leskoviku, vidljiv je krug sa zracima, simbol sunca. U okviru kruga je krst ili simbol čoveka, kako ko vidi. Ispod ovakvog, velikog, znaka su svuda još po četiri ista takva, a manja.
- Moj otac Života, a poživeo je 91 godinu, nikada ni od svog oca nije saznao ko je tu i kada sahranjen - govori Negovan Stevanović (79), skidajući mahovinu s jedne ploče. - U protekla dva veka seljaci su "otrebili" grobove i proširili njive. Računam da je ovo groblje bilo bar hektar veliko.

Blago

"ŽIVA" voda izbija i prolazi kroz korenje vrba i jasena i ovo vrelo nikada nije presušilo. Zimi je voda topla, leti ledena. Pored prvog slapa rečice precvetala jagorčevina. Inženjer geologije Radoje Petrović naznačio je postojanje velikog jezera pod zemljom. Tako su seljani Guncata pre više decenija bušili arterske bunare. Na 100-120 metara dubine dolazili bi do vode.
Lekar Milorad Vlajković, po kome se zove ovdašnji dom zdravlja, nekadašnji ministar u Vladi Srbije, utvrdio je lekovitost vode. I sada meštani Meljaka, Barajeva, Baćevca, Ratnjive i drugih sela dolaze po vodu.
Pokušavamo da pročitamo natpise na poleđini spomenika. Podsećaju neka slova na staroslovenski, ali nismo sigurni. Ima i za nas nepoznatih znakova. Upućujemo se pola kilometra dalje, prema Lipovačkoj šumi. Ispod brdašceta je sada zatrpan ulaz u pećinu.
- Još dok sam ja bio dete, tamo smo se sklanjali i mi i stoka kada bi iznenada nastupilo nevreme - seća se Negovan Stevanović. - Pećina je prostrana. Ko zna dokle vodi, račva se u nekoliko pravaca i sigurno je dugačka.
Ponovo na prastarom groblju. Isti spomenici, ponovo zaključujemo. Onda iznenada pomisao da su istovremeno i postavljeni. Da li su i neki naši preci u isto vreme i umrli ili su bili pobijeni? Istraživali smo prostor i utvrdili da je ovo mesto bilo idealno i za život, ali i za nekakav vojnički bivak. Voda, sklonište za ljude i stoku, blizina druma, jasan pravac i prema Beogradu i južno, prema Šumadiji, ili istočno, prema Dunavu...
- Vidite rupe ispod ploča? - ukazuje nam Stefan Stevanović, Negovanov unuk. - To noću kopaju lakomni tragači za blagom. Misle da su uz pokojnike ostavljene neke vredne stvari.

Strah

KOPALO se. Da li su i šta našli pljačkaši ovih grobnica - ne zna se. Pitamo da li su se arheolozi ikada zainteresovali za ovaj lokalitet i dobijamo negativan odgovor. Tako blizu Beograda, a niko nije pokušao da istraži šta se ovde i kada dešavalo.
- Čuvao sam kao dečak stoku kod Ravna, Vrblja, Dubrave, Babinog vira i starije čobanice, Živana i Mica, sećam se, uveravale su me da ponekad iznenada kod volovskih zaprega vide nepoznatog, plavog dečaka, kako ih poziva i smeši se - govori Negovan. - U neke vampire nikada nisam verovao, ali nije da se nisam bojao. Prestrašivale su me buljine, noću.
Noću i sada dolaze srndaći na pojilo rečice. Žive ovde lisice, zečevi, fazani, ponekad dođu odnekuda i kurjaci. Baš na ovom potezu zimi pada najviše snega. A, ceo kraj učestalo potresaju lokalni zemljotresi. Lome stakla na kućama seljaka i vikendaša. Niko ne objašnjava kako to da se ovde zadrma tlo, a ništa ne osete ljudi svega 20 kilometara dalje.
- Čovek odavde, Vojislav Stevanović, nije mi rod, samo se isto preziva, napravio je pre 50 godina kuću od nadgrobnih ploča sa ovog prastarog groblja - napominje Negovan. - Zbog toga mu se zatrla cela familija! Bojislav je poslednji umro, pre 30 leta. I, niko nije saznao od čega. To znaju svi u selu i zato sam siguran da groblje ne prekopavaju meštani.
Na seoskom putu ispod groblja, velika vrba, šupljeg stabla. Ipak, lista svakog proleća.