Da im ništa nije sveto, da ne biraju sredstva kada se napadaju Srbi i Srbija pokazali su i ovih dana predstavnici Đilasovog, Obradovićevog i Jeremićevog saveza.

Ne mogu razni nikogovići iz tog dela srpske opozicije, poznatijeg u narodu kao lopovsko-tajkunsko-fašistički savez, da se dogovore da li im više smeta Vučić u pravoslavnom hramu na Badnji dan ili Vučić koji nikada neće dozvoliti da padne i najmanja kap srpske krvi.

Predsednik Vučić je svojom mudrom nacionalnom politikom, između ostalog, i danas ogolio na šta su sve spremni i Đilas i njegovi kumovi i pajaci u svojoj gladnoj želji da se dočepaju fotelja - nije im bilo dovoljno što su krali ne samo državu i narod dok su bili na vlasti, što su krali čak i sa pravoslavnih ikona, već su otišli i korak dalje u svojoj bolesnoj politici pa su, dok su svi pravoslavci sa zebnjom posmatrali kako se otimaju srpske svetinje u Crnoj Gori, sinhronizovano sa stranim agenturama smišljali su kako još više otežati i Srbima i Srbiji.

Sve su činili da unesu razdor meću Srbe, srećom svih bezuspešno.

Bezuspešno isto koliko su bili bezuspešni u zaštiti prava Srba dok su oni bili na vlasti.

Svi se sećamo da su bili manji od makovog zrna kada je trebalo štititi Srbe i u Crnoj Gori, i u Hrvatskoj, i u Bosni i Hercegovini, i najzad u južnoj srpskoj pokrajini Kosovu i Metohiji, i da im je bila draža zakuska u ambasadama nego položaj Srba bilo gde.

Danas Srbi gde god da žive mogu da budu ponosni na politiku predsednika Vučića, znaju da će biti zaštićeni i da Srbija više nikada neće ćutati i biti na kolenima, da Srbi nikome više neće biti vreća za udaranje.